Бранич

182

Б Р Л Н II Ч

за ту тврдњу. Ја ћу овде навести, шта су поједини одговарали; 1. — Већ дванаест сати како нисам ништа био јео и мати ми је заповедила да крадем... 2. — Та морам јести: Код куће сам само батине добијао. Побегао сам, па сам после крао лебац од Фурунџија... 3. — Крао сам, јер да то нисам чинио, кад би се кући вратио, тукли би ме... 4. — Јест, крао сам, зар није и мој отац крао, па шта му је било!... 5. Немој красти, лако је рећи, али кад је желудац празан... 6. — Ујак ме је терао да крадем, јер је болестан изишао са робије, те није могао радити, а мати ми је са швалером отишла у Америку и оставила ме. 7. — По цео еам дан сам, оца никад и не видим, а мати иде да проси... Морао сам мало грожђа накрасти, да бих се заложио... Потребују ли ови искази каква одговора? И они су сами довољни, па да се види, како је дечја душа дневном околином отрована! II Ово 529 деце могли би по моралном стању у затвору који су показивали, овако квалификовати. Било их је дакле: 1.) Згранутих 15 2.) Тужних 35 3.) Доста индиферентних 29 4.) Равнодушних 100 _ , 9С1 5.) Задовољних 134 6.) Незадовљних 34 7.) Понизних 60 8.) Гневних 22 Као што се види број оних, који су због казне у затг.ору били тужни, врло је мали, на против, равнодушних и задовољних било је највише; па ипак треба знати, да та задовољност није, као што многи површни посматрачи мисле, циназам, већ одређен облик несвесности. Наглашавам још, да јеброј незадовољ-