Бранич

500

Б Р А Н II Ч

махну да се јавља са повратном силом. Оно ће обухватити и све случајеве, који се налазе у току решавања. Ту особину нема законска одредба, која се тим путем објашњава. То може да буде опасно. Јер ништа не смета да се приступи тумачењу закона једино због тога, да би се исход неког већ започетога спора упутио нарочитим правцем. Пошто сврши своју мисију, законодавно објашњење даје се, без великих тешкоћа, укинути и заменити другим. За то време сама протумачена одредба остаје и даље непроменљива, с целим својим текстом, како је од првог тренутка гласила. Њој се законодавно објашњење просто придода. И онда добијамо у истом параграфу, једну поред друге, две норме: једну садржи првобитна одредба, другу њено тумачење. Поред тога, није искључена могућност да оне буду у супротности. То само значи, дл однос који се тако ствара нити је са свим нов, нити много јаснији од онога што потиче непосредно из законске одредбе. Тим ништа није постигнуто. Како закон има да констатује „објективно право, али објективно право такво какво је, т. ј. вечно променљиво" 1 ), између њега и законодавног објашњења постоји неизгладљива супротност, јер оно никад није у стању ту погодбу да испуни. У истом реду идеја, ако пођемо даље, наићи ћемо факт да позитиван закон не сме бити непомичан и једнолик. Међу тим баш такву последицу изазива законодавно објашњење, јер се оно тога ради и доноси, да се не би цео закон из основа морао мењати. С непрекидном еволуцијом кроз коју пролази право, која је у складу са захтевима времена и са потребама народа, још је теже ићи у корак, кад се остави да њене фазе нађу израза у законодавним објашњењима. Јер та објашњења имају да воде поглавито рачуна о одредби, која већ постоји и припада прошлости, којом је њихова садржина условљена. Има истина и закона с повратном силом, као што су на пример кривични закони — то није једно од оних обележја, која чине битну разлику између закона и законодавног објаш-

] ) Ба§ш1: УЕка*, 1е ДгоН' оћјеоМ^, ек 1а 1о1 роЈИие, гл. VI, § I.