Бранич

50

Б Р Л Н Н Ч

за његов напредак и пази па њ за време привремеиог отпуста. Злоупотреби ли слободу опет се повраћа, и привремени отпуст не урачунава му се; ако пак не злоупотреби слободу аа време привременог отпуста, отпуст је коначан. Поред казие слободе највише значаја даје се новчаној казни. Швајцарскн пројект иде на то да тако удеси новчану казну, да се отклонн још данас владајућа разлика у поступању с имућнима и неимућнима. Радл се на томе, да се учини, да кривац осети тешкоћу казне узимањем новца. Овоје трпљење несравњиво веће за сиромаха, који се осуди на 2-4 динара новчане казне, но за богатога, за кога ова сума не значи ништа. Па инак се у данашње време за исту кривицу подједнако кажњавају новчано богат и сиромах. Швајцарски пројект налаже судијн, да новчану казну одмерава ие само према величпни кривицз већ и нрема кривчевим срествима. Ова ће новина имати за посладицу, да се ретко депгава иреобраћање новчане казне, која се не може да наплати, у казну слободе, нарочито, пошто осуђенику стоји на вољу да радои одслужи новчану казну, и пошто оиај који је способан за рад а неће да плати новчану казну мора исту одслужити у некомјавном заводу. Ова реформа новчане казне знатно ће смањитлброј кратковремених казни слободе, и подејствоваће, да осуђеник на новчану казну заиста буде кажњен имовно а не казном слободе. Тим се осигурава извршење закона. У склоп п о ј е д и н и х г р у п а з л о ч и и с т в а и п ој е д и н и х ч и њеница не смем се упуштати. И овде треба прост, природан, прегледан распоред претпо ставити вештачкој у иојединости залазећој систематици. Чињенице злочинства треба развити уопште; још практиковано казуистично разлагање, којз је својствено францускоч казненом праву, поред све тачности у поЈединостима нужно води непотпуним схватањима. Случајеви, које би ваљаљо казнити, остају због сувише уског сватања закона некажњзни, и судијска делатност губи се у неплодној казуистици. Но није лако чињенице, као што су нпр. превара, зеленаштво, банкротство. тако одредити, да се јасно покаже типична слика злочинства. Само дубоким појимањем суштине сваког злочинства и издвајањем сноредних и случајних елемената уснеће законодавац да реши овај задатак. За тако решење нужна је озбиљна борба за тачан израз језика. Овај наћи великаје вештина, која захтева неизмерне муке н велике истрајности. Највећи законодавчев задатак јесте: да тако удеси одредбу, да је народно-ироста и да одговара најстрожнм законима законодавне технике. Нре свега одредба мора бити у сагласности са јавном правном свешћу. Сада се витпе злочинстава, којих се на-