Бранич

59

и у оба случаја исказује злочину и јасно нредвиђену намеру. Сва је разлика између њих у моменму одлучности." „То важи и за губитак живота услед телесне злосшаве „кад се смрт као вероватна предвидети могла" (тач 1. § 160 каз. законика); јер и овде извршено дело обелодањује вољу са иошиуном иоследицом — смршном злоставом, са или без предумишљаја." „По изложеноме не може се дакле применити теорија „неодређене намере" Касационих примедаба, на убиство из нехата (§ 158. каз. законика), јер код оваквих кривица у опште неможе бити речи о злочиној намери; даље ни на хотимично убиство са или без иредумишљаја ; као ни на злоставу са иредвиђеном смотном иоследицом (§ § 155, 156 и прва тачка § 160, каз. законика). У ова два последња случаја, извршено дело, обелодањује вољу илихотимичност, да дотично лице изгуби живот, дакле намера је делу тако рећи опипљиво изражена, а никако неодређена." „У глави XV. о убиству у оаште, неодређену намеру гтретпоставља само случај, кад је смрт неаредвиђена или неочекивана последица злоставе, о чему је реч у тач. 2. § 106. каз. законика; и она се тада губи у самој квалификацији дела." „Тако је, дакле, као губитак живота услед непредвиђености последица, квалификовано у пресудама и дело кривице оптуженог Марковића. Оцењеним доказима угврђено је, да се он вољно, без икаква узрока, хитнуо каменицом на убијеног Илију; погодио га два прста више десне обрве, чеону му косг размрскао, и тим поводом нанео му злоставу, услед које је умр'о. Тако је узето у пресудама стога разлога, што није доказано да је смрт могла бити аредвиђена." „Кад Касациони Суд у примедбама налази, да овде постоји „дело убиства" и то са „неодређеном намером," онда је природно очекивати, да изволи објаснити: из којих доказа изводи своју квалификацију дела, и по коме се закону оно казни. Свако убиство, оглашено као злочин, у мери казнене одговорности мора имати извора ма у којој одредби казненог законика."