Бранич
178
Б Р А Н И Ч
војну надлежност само на војничка кривична дела, полазе у главном од општих правних правила; не обзирући се на интересе војничке службе и дисциплине, чиме се једино и може објаснити потреба војних судова. Међу тим, општи погледи чак и с чисто теориске тачке гледишта могу имати значај само тада, кад потпуно одговарају животним интересима и потребама оне средине, на коју се односе. Осим тога, питање о одређивању надлежности војних и грађанских судова није тако просто као што неки мисле. Овде пре свега настаје тешкоћа односно разлике појма општег и војничког кривичнога дела. Ма да под војничким кривичним делима треба разумети само она дела, којима се руше специјалне војничке обавезе и према томе могу бити извршена само од стране војних лица, као што је повреда стражарске службе, ипак оваквом одредбом кривичнога дела не ограничава се ни једно законодавство. Сви војни казнени законици војничким кривичним делима сматрају и тако звана квалификована војничка кривична дела т.ј. она, што по својим карактерним особинама, ма и да припадају општим кривичним делима, но за које законодавац, у тежњи да очува интересе војничке службе и дисциплине, одређује нарочите казне, које се разликују од казни одређених општим казненим законима. Тако, нека законодавства уносе у војни казнени законик крађу војних државких ствари од стране војних лица својим друговима, војним лицима. Према томе, са практичке стране, војничким кривичним делима сматрају се она, што су предвиђена у војном казненом законику, па ма каква била природа ових дела. Ну овака формална дефиниција војничког кривичнога дела и сувише је непотпуна за теориско разграничење војних и грађанских судова, пошто уношење кривичних дела у војни казнени законик зависи чисто од практичкога гледишта законодавца. Због тога је тешко, па чак и немогуће, ограничити надлежност војних судова само на војничка кривична дела. У том погледу присталице мешовитог система одређивања надлежности војних и грађанских судова, по ком, под надлежност војних судова подпадају не само