Бранич

О НАДЛЕЖНОСТИ

179

војничка, но, са неким изузетдима, и општа кривична дела војних лица — наводе у одбрану свога мишљења основаније и темељније теориске и практичке разлоге. Неки новији писци овога правца полазе од историског изучавања питања о надлежности војних судова и интереса војничке службе и дисциплине. По њиховом мишљењу, надлежност војних судова, која се простире и на општа кривичка дела војних лица, постоји ради одржавања дисциплине у војсци а не као привилегија, слична сталешкој надлежности, која је постојала у средњем веку због духовништва и племства. Војничка дисциплина безусловно захтева, да само надлежни војни старешина може повући војника на одговорност за извршено кривично дело. Због тога је данас највећи број присталица овог система, по ком се надлежност војних судова простире и на општа кривична дела. Војничка служба и дисциплина пострадале би, кад би општа кривична дела, извршена од стране војних лица, била предата грађанским судовима на суђење. При одређивању казне за општа кривична дела извршена од стране војних лица мора се имати у виду друкчија тачка гледишта, него што је она, када се одређује казна за та иста дела, која изврше лица грађанскога реда. Тако н.пр. велеиздаја, коју је извршио војник или официр, јавља се не само као најтежа повреда своје дужности према отаџбини, него и као најтежа повреда верности и заклетве Врховном Команданту Војске. Неки пак, признавајући питање о надлежности војних судова у погледу на кривична дела као животно питање по војску, у одбрану свога мишљења о распростирању надлежности војних судова не само на војничка, него и на општа кривична дела војних лица, наводе основе двојакога рода: унутрашње — више теориског карактера и спољашње — више практичког карактера. Као унутрашње основе између осталога, сматрају: 1., Да свако опште кривично дело, што га изврши војно лице, увек, собом носи у већој или мањој мери нарушење нарочитих обавеза војничкога позива, пошто се ове последње јављају као појачање општих гра12 *