Бранич

67

5*

„Наш законодавац, стављајући одредбом § 113. крив. пост. суду у дужност, да у последњем моменту још, пре заклињања сведока, опомене истога на светињу заклетве и последицу кривоклества, прећутно наређује у исто време, да се само онај исказ сведока има сматрати као за суд вредећи, који је заклетвом утврђен, што се потврђује и прописом § 229 крив. пост. На основу наведенога Апелациони је суд погрешио, што је оптуженога осудио на основу исказа Светозара Пејића и умрлог Живана Поповића, јер Живан није на свој исказ пред судом заклет, према чему његово сведочење остаје без вредности по овом оптужењу т. ј. има се сматрати као да не постоји." Против разлози Аиелационог Суда I одељења од 29 марша 1У00 год. бр. 1510. „У системи доказа у кривичним делима, сведоџба лица, које је умрло пре заклетве, не губи ништа од своје важности; јер је одредбом § 184 и тачке 2 § 123 казн. судс. поступка, принципијелно утврђено правило, да таква лица могу бити меродавни докази дела или кривице оптуженика." „Посебице у овом случају, сведоџба умрлог Живана Поповића, остаје у снази већ по томе, што је овај сведок на саслушању код полиције изјавио, да своје речи може утврдити заклетвом, па је и доцније на суочењу, остао на њима са поновном изјавом, да је готов заклети се. Доцнија смрт није пореметила веродостојност речи, које су исказане под обећањем заклетве, или правилније рећи, са позивом на ову светању. Тај моменат дакле у сведоџби као правном инструменту, чини, те је она ако не по форми равна, а оно бар по садржини подобна сведоџба заклетог сведока/' „Противно гледиште дозволило би могућу злоупотребу нпр. у случају кад су очевидци дела убиства и једини доказ о кривици два поштена и веродостојна сведока, па умру пре заклетве. Ако се њихова сведоџба не би примила, злочинац би био на правди Бога ослобођен казне." „Био је случај у ужичком суду, да је поштени сведок, у сведоџби којом је теретио оптуженике, као