Бранич

198

Б Р А Н И Ч

2° да је законити брак међу њима постојао све до смрти раније умрлога супругг, (§. 417. „Ово (узајамно наслеђивање) се разумева код мужа и жене, који по закону у браку живе...") А сматра се, да је закони брак између њих посшојао и онда, ако су они, по пресуди духовнога суда, пред смрт једнога од њих и раздвојено (од постеље и трпезе) живели, без обзира, ко је од њих за то крив, јер се раздвојени живот сматра само као покушај измирења између завађених супруга, који чини сам духовни суд (§. 102.). Истина, у §. 417. вели се даље: „јер ако су растављени судом... онда и ово право у смотрењу... узајамног наслеђивања њиховог престоје," — али се под тим растављањем свде, разуме само развод брака, који је изречен извршном пресудом Великог Духовног Суда (§. 219. зак. о цркв. властима), јер тек услед развода брика (а још само и услед смрти једнога супруга) брак пресшаје (§. 93. грађ. зак.). А да, пак, брак не престаје услед пресуде духовног суда, којом се досуђује „одвојени живот" види се јасно из §. 93., по коме „супружници, ако би се опет. састали, јављају то само своме свештенику, а овај исто доставља својој духовној власти," и из чл. 218. зак. о цркв. властима, по коме „ако се у парници за развод брака досуди одвојен живот, па се муж и жена у року од пет година не измире, епархијски ће духовни суд после тога рока, на захтев обе парнпчне стране, развести брак." Но изузетно, и ако је брак међу супрузима постојао све до смрти једнога од њих, преживели супруг (муж или жена) нема, по §-у 417., право на законско наследство раније умрлова супруга, а у случају: „ако је онај овога вероломно оставио" (т.ј. „с намером друга свог изневерпти удаљио се незнано куда," §. 96.); а муж нема право на законско наследство своје раније умрле жене још ни тада, „ако је по жестини срца жену од себе отерао," те је ова, разуме се, умрла ван куће мужевљеве. 264. —- Ово узајамно право супруга на законско наслество њихово постоји у нас тек од допуне §-а 408. од 21. окт. 1850. год., јер, пре те допуне,