Бранич

НЕПОТПУНИ ПИСМЕНИ ДОКАЗИ

427

личних одношаја стварају повод да се верује у непоузданост њихова казивања. У таквим приликама појамно је што се искази тих сведока допуњавају, Али код исправа, које се, у сваком правном послу где се узимају нарочито спремају да какав закључени правни посао представе џотпуно јасно, за дела где су сведоци нецоуздано доказно средство, не могу употребити, јер су исправе поузданије, допуњавана заклетва ншла би против принципа који су налагали да се сав доказни материјал унесе само у исправе. Исправе су поузданије средство. Правећи их, стране су у положају да на најбољи начин у њих унесу све оно што им је најпотребније; да их за случај нејасности, неодређености, кваре, преправљају и по вољи удешавају. Сведоци, напротив, нису у таквом положају и њихова Јшотреба, изузев спорова мање незнатне вредности, ограничена је на доказивање факата и правних послова за које писмене доказе није могуће припремити. Туимје по правилу редован положај. Парничари их већином нису спремали као доказ својих одношаја и они се, већим делом, случајно и налазе. По томе они и говоре само у толико, колико су, не знајући да ће у своје време да сведоче, какву ствар нехотично случајно сазнали, видели или чули. Сведоџба им је по томе субјективна, неједнака, неједнобразна и у таквим приликама могла би се чиме допунити. У ириликама кад се исправе употребљавају, кад оне, нарочито нацрављене за доказ права треба да даду доказ о чему; кад, дакле, те исправе, које су се могле, противно ономе како сведоџбе сведока постају, да створе по жељи парничних страна за колико се хоће времена, с размишљањем о ствари које треба да обухвате, заклетва се не може употребити да им садржину, смисао и т. д. објасни или допуни. То би могли да учине само други писмени докази. Те исправе у толико су доказ у колико он из њих излази. Кад се сведоџбе сведока, који се у масама зазаклињу, искључују и тој сведоџби, у споровима веће вредности, не обраћа пажња зато што је такав доказ непоуздан п кад се зато тражи писмена исправа, онда се ни исказ интересоване стране, ма био и заклетвом утврђен, не може узимати ради утврђења онога што исправа сама собом није утврдила. Самом исправом онда се није ништа постигло. Њена доказна вредноет зависи од изјаве једног лица, а то не сме и не може да буде. Ако се у опште допушта да вредност једне исправе зависи од воље једног од уговорача, треба тра-