Бранич

426

ЕРАНИЧ

њавна заклетва може употребити у случају кад парничар није могао спорну ствар потпуно доказати, да ? дакле, није споменуо ни један од таквих случајева. Предвиђајући, међутим, допуну сведоџбе сведока не као један пример у реду доказа у опште, већ као једини случај кад се та употреба може да учини, он је уједно јасно назначио да сваку другу употребу допуњавне заклетве не признаје. Као што се види, пропис §. 261 , који је начелно обележио употребу заклетве као доказа, дао је зл случај кад нема потиуних доназа о употреби те заклетве у тим случајима ближа упутства у §. 291. гр. пост. Ту је пак јасно казао да су ти непотпуни докази само сведоци, Пропис на који се обично позивају они који употребљују заклетву ради допуне непотпуних исправа упућује, дакле, на § 291., од кога се, више пута баш бежи са његове јасности и долази под заштиту §. 261., који, изгледа, својом краткоћом може да заклони све доказе који су непотпуни. То међутим не може да буде 1 ). Разумљиво је што се између једних и других доказа —• сведока и исправа — прави велика разлика и због те разлике прави питање о њиховој вредности. Из те разлике лако је извући и одговор на то, зашто није једно исто кад се уз непотпуне исправе употреби допуњавна заклетва, као кад се употреби уз сведоџбе сведока. Кад се узму у обзир побуде које су изазвале измене §§. 242-245. а, видеће се каква је разлика између сведока и исправа у грађанским предметима. Сведоци се, по тим разлозима, примају за доказ права, правних одношаја на спорове мање врецности, а узимају за веће суме само као доказ факата, Фактичког, физичког стања, изузимајући случаје §. 245. а. гр. пост. Од тога се изузимају и спорови трговачке природе за које важи §. 75. трг. зак. Исправе се, међутим, примају као доказно средство без икаквог ограничења. Ова разлика коју закон између њих чини потиче из саме природе тих доказа. Јасно је зашто се сведоџбе сведока, који су већином какву ствар, без нарочитог спремања сваки на своју руку посматрали, не могу примати као поуздан доказ за оно што треба да докажу. Разумљиво је зашто се њиховим исказима често не може признати несумњива доказна снага, кад се узму у оцену и околности које са гледишта

1.) О допуњавној заклетви в. Теорију грађанског судског поступка, од А. Ђорђевића, стр. 457-458.