Бранич

НЕПОТПУНИ ПИСМЕНИ ДОКАЗИ

425

заклетвама и о главној заклетви говоре. У више случајева, које нећемо нарочито износити зато што се јсви тичу непотпуности исправа ма у коме погледу, таква примена закона објашњава се поглавито тиме, што се заклетва, по правилу, може досуђивати кад нема потпуних или никаквих доказа. У такве непотпуне доказе увршћивани су и они који из исправа произлазе, те се, као што је јасно, њихова доказна вредност заклетвом појачавала. Кад се по §. 261. гр. иост., тврди да се, заклетва као доказ може употребити ако ко и небидруге доказе имао, онда се, тим пре, заклетва може употребити кад већ има неких, непотпуних доказа. Тако исто, кад се заклетва по §. 281., као самосталан доказ може узимати, може се и уз непотпуне писмене доказе досуђивати. Апстрахујући оно што је с гледишта решавања по аналогији речено за оваква допуњавања исправа, да разгледамо у колико је ово позивање на §§. 261. и 281 гр. пост. умзсно. §. 261. начелно допушта употребу заклетве кад потпуних или никак-вик доказа нема. Наређујући то, он предвиђа три случаја: а. да се заклетва унотреби као допуна непотпуних доказа; б. да ее, као самосталан доказ, употреби кад се непотпуни докази не мисле употребити, и в. да се употребп у случају потпуне оскудице других доказа. Случај под б. обухваћен је и наређењем §. 281. гр. пост. У свима пак случајевима њене употребе она треба да је од решавајуће важности. Одређујући начелно употребу заклетве као доказа у грађ. предметима, закон је, даље, ближе определио употребу њенз^ кад се поменута три случаја десе, те је тако за други и трећи случај на засебном месту, под насловом глакна з акл&тва, а за први случај под насловом заклетва доњавајућа назначио шта се за њену употребу тражи. У §. 291,, којим је обухватио случај под а, он је казао да се допуњавна заклетва може пресудом наложити кад се нађе да спорна околност није сведоцима потпуно доказана, али је вероватно осведочена. Закон се ту тачно изразио. Он, истина, не говори искључно, али је навођењем само једног случаја изреком наредио употребу допуњавне заклетве само у том случају. Противно тумачење тешко се може допустити. Да се узме противно тумачење, морали би у тексту законском тражити таквих исправа који би само својом двосмисленошћу или најасношћу могли такво тумачење допустити. Такво тумачење могло би, најзад, бити и могуће да је закон н.пр. у §. 291. рекао да се допу-