Бранич

424 Е Р А Н II Ч

Недостаци при којима се ипак допушта ово допуњавање исправа заклетвом могу бити разни. Има прилика у коима су они од решавајуће важности, јер се тичу баш онога захтева који се непосредно односи на основну важност једне јисправе. И у таквим случајевима доиуштено је допуњавање тога недостатка заклетвом њенога подносиоца и таква исправа са недостацима за њену тоталну пропаст, пролазила је исто као и она која би садржавала до ситнице и оно што треба и оно што је готово излишно. Исправе снабдевене деловима који без икаквих сметња, а оне пак, које су, услед оскудице битних делова, у положају да као докази сасвим пропадну, пролазе исто онако, ако им само која од интересованих страна која их подноси, битни какав део.који недостаје, допуни својом заклетвом. Разлике, као што се види, између једних и других никако и нема. Оне се, на овај начин, отклањају вољом интересованог подносиоца и партија грађ. поступка која са тих недостатака такве писмене доказе одбацује, остаје без своје примене, јер таквих исправа нема. Да се пропис §. 291. грађ. пост., који о допуњавној за клетви говори, употребљује само у једном случају ван сваке је сумње: Тај пропис, као што се из њега види, јасно је обележио случај кад се заклетва може да употреби, речима: »Кад... који парничар сведоцима (или у случају §. 213.) није могао спорну ствар потпуно доказати, али ју је до велике вероватности осведочио...« Закон је, дакле, нејасност изказа сведока, која може да настане било због субјективног схватања природе самог правног посла — разноликих погодаба за његово извршење, било због разновременог, случајног присуства њиховог у приликама кад је какав правни посао закључиван, хтео да заклетвом ингересованог допуни вероватност онога што сведоџбе сведока износе и да на тај начич дотичној околности прибави карактер извесности. Кад су у питању исправе, ствар стоји сасвим друкчије. Њих стварају странз уговорнице и о њиховој садржини, ван њих, не може бити речи. Она је у самим њима, и доказивању њихове ближе садржине, њихова смисла средствима која су изван њих самих по правилу нема места. Изузетке смо назначили н њих се морамо строго држати. У позивању на законске ирописе у суђењу спорова у којима се непотпуни писмени докази појављују, судови се, с ем поменутог §. 291., наслањају и на оне јсоји у опште о