Бранич

430

ВРАНИЧ

Трговачки законик, у §. 75., допушта, у свима одношајима трговачке природе, употребу сведока, сем случаја где нарочито писмене доказе тражи. У § 242. гр. пост. види се да су допуштени и у споровима преко суме од 200 дин. Кад, дакле , тако ствар стоји, не треба случај кад сведоци допуњавају какву иснраву сматрати као какав изузетак, јер трговачки закон сведоџбу сведока и без тога сматра као редовно доказно средство и допушта га скоро у свима приликама. Трговачки законик ако у опште допушта упутребу и сведока уз непотпуне писмене доказе и употребу заклетве као допуну непотпуних исправа (§. 12.), чини то због саме природе трговачких послова само у трговачким делима, а таква примена заклетве у осталим грађ, споровима, као што наведосмо, не може се ничим бранити. Могло би, најзад, бити речи о томе, може ли се заклеттва, као допуњавно доказно средство, уз писмене доказе онако употребити онда, кад тих писмених доказа има више, па сви укупно, били потпуни или непотнуни, не могу непосредно да објасне и утврде какво стање које се жели да утврди. Може ли се заклетва, дакле на наведени начин да употреби кад те исправе у неколико доказују нешто, али нису потпуно какву околност доказале? Према ономе што смо до сад казали, држимо да не може. Не само да се допуњавна заклетва не може примати радп допуњавања каквог недоста^ка једне исправе или објашњења њенога смисла, већ се, тако исто, не може употребљавати ни ради објашњења каквог стања које више исправа, било потпуних било непотпуних, не могу непосредно да докажу. Оне, у таквом случају, вреде опет по одредбама које о њима говоре. Ако се у каквом случају околност од које зависи доказна вредност једне исправе покуша да докаже заклетвом, онда би у таквом случају, по одредбама о заклетвама као доказима, требало заклетву досудити противној странл а не оној која те доказе подноси. д л х.