Бранич

46

искуства зна да многи сопственици приликом пописа имања неверно показују своје године старости у намери да би се ослободили личнога пореза или сношења других државних и општинских обвеза. Обазривост у оцени поднесених доказних средстава о годинама старости осигураника пок. Николе, у овом случају треба да буде у толико већа, што на тежиште за расправу спорног питања ослања се баш на ту околност о годинама пок. Николе у времену његовог осигурања; јер из тог факта тужена страна хоће да изведе и ништавност осигурања. У осталом, све кад би се пописној књизи могла поклонити доказна вредност о годинаиа старости пок. Николе, Апелациони Суд сматра да је тај факт: што је осигураник Никола приликом осигурања, показао да има 48 година, не може да буде узрок који искључује вољу туженог друштва за склапање уговора о осигурању, те да би се могло узети да у овом случају није код туженог друштва као другог уговорача било воље, која је битни елеменат за постојање правног иосла — уговора. Јер и да се узме да је осигураник Никола неверном представком о својим годинама ишао иа то, било да у опште тужено друштво склони на склапање овог уговора осигурања, било да постигне плаћање мање годишње премије, опет по таквој његовој радњи и кад би била недозвољена, не може се утврдити, да се тужено друштво услед тога налазило ■у заблуди која повлачи ништавност уговора; пошто заблуда по правилу извињава кад је бииша а по изузетку и онда, кад постоји заблуда у мотиву, која је изазвана или подржавана недозвољеном радњом (долусом или кулпом) противне стране; ну све под претпоставком тога, да у томе није било крајњег небрежења и до самог уговорача који се на обману односно заблуду позива. Код туженог друштва приликом уговарања несумљиво је било крајњег небрежења у томе, што је оно примило пок. Николу за осигураника, који је показивао да му је тада, у време осигурања, било 48; година, јер размак од 48. до 62. године и неколико месеца представља велики и знатан период у човеко-