Бранич

48

држини неоспорни доказ о подједнаком праву парничара на спорно имање, по списку приложеном у протоколу извиђа Бр. 13.477(96 год.; и кад је овај уговор безусловни равнатељ парннчних односа све дотле, док се не би редовном парницом поништио, — онда је суд погрешио, што је претпосшавним извођењем узео за доказано, да тужена страна нема права својине на имање које тужилац присваја; но је требао, сматрајући да постоји спорно питање о својини, да тужилачку страну одбије од тражења „да тужиоци ћуте", и упути га на редовну парницу о искључној својини, ако се нада успеху. Са овог разлоге не може се сада у овој парници да узме у оцену ни истакнуто од тужене стране питање о противтражењу. Дужност подизања тужбе, не може се у овом случају пребацивати на тужену страну применом § 349. грађ. с. поступка, зато, што је поднесени уговор као јавна исправа закон за уговораче, и као придобијено право тужених, повлачи обвезу, да онај поднаша тужбу кјоји је са њим незадовољан, а то је тужилац." Пресуђено: Да се тужилац одбије од тражења: „да тужени докажу право својине на оспорено имање, или да ћуте", а упућује се на редовну парницу, ако хоће и успеху се нада." Примедбе II одељења Касационог Суда од 18. јануара 1900. године Бр. 461. „Тужбом под бр. бЗбОучињено је све што је прописано у § 347. грађ. с. поступка или да изазваног упути решењем на парницу по § 349. истог поступка. Међутим, пресуда Апелационог Суда гласи, да се тужилац одбије од траЖеЊа, а тако пресуђење, у изазивачкој парници, не одговара пропису § 348 грађанског поступка и зато ова пресуда није основана на закону. Кад § 348. грађ. поступка ставља изазивачу, односно доказиванза само ту дужност, да наведе да је изазвани говорио оно зашта је тужен, онда је Апелацкони Суд погрешно применио смисао оне речи „изјаснити се" у § 347. истог поступка као да то за изазивача значи подношај доказа о његовом праву. Те се види и из § 349. истог поступха, који изазваноме, а не изазивачу, ставља у дужност доказивање о праву.