Бранич

50

Апелациони Суд заступа први услов, и тражи да изазивач нападајући на својину или иритежањед ругог лица, истави у својој тужби као основ права ма какви доказ, којим би се оспорено право довело у сумњу. На овом гледишту нашао је, да је тужена страна као сопственик оспореног имања по уговору закони притежалац; и да стога разлога, нема места изазивној, него редовној парници. коју ваља да води тужилац, као лице које иде против уговора. О суштини самог уговора, дао је Апелациони Суд ограничену оцену, и то само с формалне стране, у колико је било нужно да се докаже : да је закључени уговор свршено дело, које се може оборити само редовном парницом, без призрења на измену лица; јер умрлог Живана као сауговорача заступају представници његове масе : удова и деца његова, протие којих је и упућена тужба. Овом формалном оценом уговора, није Апелациони Суд пресекао право на редовну тужбу, но је баш условљава; али је из законих разлога ставља у дужност изазивачу. Напротив, са правом се опажа, да примедбе Касационог Суда, у оцени доказа прелазе међе изазивне парнице, упуштајући се у неумесно разјашњење : „зашто би покојни Живан са тужиоцем правио уговор да тек путемусиновљења дође до имања и т.д."; дакле улазе у рашчлањење стварне садржине уговора, чему не може бити места у изазивној парници. Апелациони Суд даје следећу изводну оцену : 1. Сматра, да условљени израз закона изјаснити се о праву (друга тачка § 347. грађ. суд. ноступка) претпоставља доказ права изазивачева у јачем ступњу но што је право туженога. Ако би сеузело противно, могао би сваки са сокака да тражи, да докажу права на своја имања несумњиви сопственици или закони држаоци. 2. Налази, да је уговор свршено дело, и као основ правног притежања, да се може правилно ценити и евентуално и оборити само редовном парницом. И 3. Потврђуп највећом извесношћу; да је пресудни став изведен сасвим у духу тужбе, којом је