Бранич

57

грађ, зак. Према томе, наслеђено је имање искључиво његова својина, јер је тужени Ж. дао изјаву о пријему наслеђа тиме, што се задужио повериоцу М., и одобрио интабулацију на имање које му је од оца остало. То и његова доцнија иајава, којом се одриче наслеђа у корист своје сестре, у виду поклона, нема правне вредности по § 303. а. грађ. зак. По изјављеном незадовољству, Апелациони Суд преиначи прву пресуду само у толико, да се пренос имања по ишти у колико је потребно да се спорни дуг исплати псвериоцу М., а у колико се неће крњити закони део удове за уживање и Д. за удомљење. Оваком пресудом не буде задовољна ни једна страна и по датим жалбама Касациони Суд примедбама свога III. одељ. од 23. јануара 1896. Бр. 6212. поништи горњу пресуду Апелационог Суда, налазећи, да и ако по смрти српског држављанина сва права и дужности његове, осим чисто личних, прелазе од дана смрти његове у наслеђе на најближе сроднике, ипак се то не разуме, да наследник безусловно мора примити то наслеђе, него му стоји до воље: хоће ли га примити или не. Према томе меродавна је изјава његова о примању наслеђа и како ће га примити — са потписом или без потписа — §§ 494. и 495. грађ. зак. Ово примање наслеђа, ма да се дозвољава, да може бити и прећутно, мора се изводити из некога дела и радње, која показује јасну намеру, да је примио наслеђену имовину, а та радња мора бити активна као нпр. кад би наследник заузео ту имовину, или са њом располагао, али та прећутна делом показана воља, не може се изводити из какве нерадње - пасиве — његове. Према наведеном, кад се тужени као најближи сродник умрлог му оца, одрекао права на наслеђе, није суд имао законских разлога натурати му терете на то очино имање, узимајући га као примљено наслеђе, и то примање изводити из онога, што се Ж. није противио стављеној интабулацији, него је трпео интабулацију коју је сам његов поверилац М. на ту непримљену непокр.тну имовину ставио, јер то трпљење не показује стварно заузеће наслеђа.