Бранич

100

Б Р А Н И Ч

да је његово настањење у тој земљи било принудно или привремено; то настањење не мора дакле да значи да је странац напустио на свагда мисао да се врати у своју отаџбину. Према томе, и уредба од 2. маја 1844. ставила се у сагласност са принципима, када је за стицање српске народности поставила услов претходне странчеве молбе. Али, намећући странцу отпуст из поданства, та се уредба огрешила о Србијине интересе. Ми смо већ казали, да је у том погледу уредба од 1844. за критику и ми упућујемо на оно што смо већ напоменули. Полагање заклетве. — На послетку, чл. 5 уредбе од 1844. налаже прирођеном странцу да положи заклетву, чији се текст налази у истој тој уредби. II. 0 изузетном прирођењу. Такво прирођење регулисано је и предвиђено законом од 14. августа, 1851. У њему се не налази услов стажа. Ово се прирођење може добити чак и онда, ако се није никако становало у Србији. Али, исто онако као обична натурализациЈа, и ова врста прирођења захтева странчеву молбу и посредовање власти. Што се тиче питања о отпусту из поданства, закон од 1851. о њему не говори. Како да се протумачи ово ћутање? Јели отпуст потребан или не? Одговорићемо негативно. Изузетно прирођење било је уведено с тога, да би Србија привукла странце, чија би јој знања могла користити, или да би се наградиле учињене услуге. И пошто је такав циљ био ове установе, не би било логично захтевати отпуст од оне личности која је позвана да се њоме користи. Кад страна држава не би дала отпуст, било би немогућно српској влади да привуче знатније странце чије јој је знање потребно или да награди услуге, које би један странац могао учинити Србији. За разлику од обичног прирођења, које се добија решењем само једнога министра, изузетно прирођење даје се краљевим указом, на предлог министра унутр. дела и по сагласном мишљењу Држ. Савета. Чл. 96 Устава предвиђа ово учешће Држ. Савета. Краљев указ, који би изузетно дао странцу српску народност