Бранич

О НАРОДНОСТИ 5' СРПСКОМ ЗАК0Н0ДАВСТВУ

99

њен у Србији, постајао српским грађанином. Лако је убедити се да тај закон онемогућава примену § 44. грађ. законика односно стажа нотребног за натурализацију. И заиста, закон од 8. априла 1842. престао је да важи 25. марта 1844., када је грађ. законик добио обавезну силу. Нарочита одредба § 44 грађ. законика, која је за прирођење постављала само услов стажа, укинута је уредбом од 2. маја 1844. Отуда излази да § 44. грађ. зак., који се односи на прирођење, једино Фактом стажа, за странце нема никакве користи. Јер, или је странац, у моменту када је законик проглашен, био настањен у Србији већ пет година, и тада је постао Србином по закону од 1842., или није био такав случај, и онда он није могао никако прибавити српску народност самим стажом, пошто је одредба грађ. законика, која је за прирођење постављала тај једини услов, била укинута после два месеца. Странац, који под законом од 1842. нијејош био напунио пет година борављења у Србији, није могао, за тако кратко време од два месеца, испунити нове услове за стаж. У кратко, да би се одредило, јели Србин неко лице које сада станује у Србији, треба разликовати ове случајеве: 1 -о Јели то лице навршило пет година становања у Србији, када је публикован грађ. законик? — Оно је Србин самим тим Фактом. 2-о Ако оно није, у том времену, испунило стаж од пет година, Србин је само ако је добило прирођење министровим решењем ; иначе остаје странац. Од како је донета уредба од 2. маја 1844., борављење у Србији, ма колико било продужено, не даје право на стицање српске народности, ако после тога не дође решење о прирођењу. Лако је увидети, да је законодавство пре овога • од 2. маја 1844., у извесној мери било занемарило принцип да народност не треба наметати, пошто је странцима давао српску народност самим тим, што су неко извесно време становали у земљи. Ми смо већ напоменули, да се тај Факт не може увек тумачити у том смислу да странац жели постати грађанином оне земље у којој се настанио. Могућно је 7*