Бранич

102

ВРАНИЧ

ствено, ако молбу за уверење, о коме говори чл. 3. уредбе од 1844., молилац буде поднео у време кад још није способан, министар неће бити спречен да је узме у поступак. И поред тог уверења, странац неће добити прирођење пре но што поднесе отпуст из поданства. А тај ће му се отпуст дати само ако је способан по законима своје рођене земље. Пошто прирођење долази тек после тога, молилац, за кога смо претпоставили да је био неспособан кад је поднео молбу, биће способан онога дана, кад поднесе српској власти отпуст из поданства. Дејства ирирођења. — Дејства прирођења могу се посматрати са две тачке гледишта: са гледишта самог прирођеног странца и са гледишта његове жене и деце. 1-о Дејства натурализације у погледу самог прирођеног, — Једном прирођен, странац има сва права и све дужности везане за својство грађанства. Српско законодавство је изједначило прирођене странце са домаћим поданицима по пореклу, не само у приватним, већ и у јавним правима. Што се тиче приватних права, ставл^ајући на равну ногу прирођеног и рођеног Србина, српско је законодавство, у томе питању, пошло за страним законоцавствима. Али односно јавних права оно се одваја од осталих законодавстава у томе, што оно даје прирођеном Србину, одмах после натурализације, апсолутно сва јавна права која припадају Србима по рођењу, не изузимајући чак ни политичка права. Устав не прави разлику између ове две врсте Срба. Изборни закон од 1. октобра 1870. још је јаснији. У своме чл. 17. он прописује да »сваки Србин, односно српски грађанин, био рођен у Србији или прирођен, .... има право гласа на скупштинским изборима,« а у чл. 22: »Онај који има право гласа може бити изабран за посланика...« Пређашњи устав од 1888. био је штедљивији у политичким правима. Он није допуштао прирођеном уживање свију ових права без разлике, одмах после прирођења; он је за то постављао нарочити услов: прирођени је имао сва политичка права само ако је