Бранич

0 НАРОДНОСТИ У СРПСКОМ ЗАК0Н0ДАВСТВУ

103

био настањен у Србији најмање пет година. И ако му је одмах давано бирачко ираво, прирођење није повлачило за собом и право да буде биран за народног посланика. То је право било дато странцу само ако је био настањен у Србији најмање пет година (чл. 96. 1-о Устав од 1888.). Исто је тако било са правом на државну службу (чл. 183., ал. 2.). Али ове одредбе нису имале велике важности, пошто је за прирођење тражен стаж од седам година, и прирођени странац самим т.им имао је услове из Устава, јер је био настањен у Србији пет година и више. Устав од 1888. није рачунао тај петогодиињи рок од дана прирођења, већ од дана, кад се странац настанио у Србији, тако да су одредбе чл. 96 и 183 имале примене само у случају изузетног прирођења, јер оно не зависи ни од каквог услова стажа. Изједначујући, одмах по прирођењу, прирођене Србе са рођеним Србима, Устав је дошао у очигледну противречност са духом Грађаског Законика и уредбе од 1844. И заиста, као што смо напоменули, српски законодавац не идс много на сусрет жељи оних странаца који желе постати српским грађанима. ПараграФ 44. грађ. законика усвојио је само систем 1115 зап^шшз. Јиз 5оН је искључено, чак и у његово: најблажој примени. Уредба од 2. маја 1814:. о прирођењу, тражећи од странца отпуст из поданства, отежала је с те стране прираштај становништва Србије. Без сваке сумње, разлог је свима тим одредбама у томе, што је законодавац увидео незгоде ако допусти уживање права грађанства липима, која би га могла злоупотребити на штету њихове нове отаџбине за коју их везују можда само интерес и рачун. Како сад да се ово мишљење помири са Уставним одредбама коЈе дају прирођеном сва права без разлике и с1е р1апо не изузимајући ни најважнија политичка права? Како је Устав могао у овом погледу изједначити рођеног са прирођеним Србином, који као што је случај са изузетним Прирођењем, можда никад није ни видео Србије? На ту контрадикцију ми смо правили алузију горе, а она није једина у одељку српскога законо-