Бранич

104

В Р А Н И Ч

давства о народности. Оскудица јединства у погледима и у духу често се у њему налази. 2-о Дејства натурализације у погледу шене и деце прирођенога. ~ У том питању, као и у многим другим, српско је законодавство непотпуно. Оно потпуно прећуткује питање о томе, дали прирођење, које добије отац, има да се прошири на матер и децу, или је оно индивидуално. За решење овога проблема, писци предлажу два система. По првом, полази се од тога принципа да је прирођење уговор између лица и државе који претпоставља узајамну сагласност. Пошто је прирођење уговор, он има дејства само између странака уговорница. Такав уговор не шкоди нити користи онима, који нису у њему узели удела. Следствено, кад је прирођење дато шефу породице, оцу, оно само њега и ангажује. »Чим се жена и деца странчева нису лично придружили његовој молби за прирођење, не видимо по чему би се код њих препостављала једна воља, коју они нису изјавили, а која је, видели смо, неопходна за стварање поданичке везе. С друге стране, држава која одобрава натурализапију, познаје само онога који јој се обратио; њена истрага тиче се једино његових личних способности и моралности, а не и својстава чланова његове породице; и то би значило ићи даље од намера владе, која је уважила молбу, ако би се њеној одлуци дало колективно деЈство.« 1 ) Несумњиво је да је жена обавнзна да мужу следује свуда, пошто је она под његовом влашћу, али мужевљева надмоћност не може ићи дотле, да својој жени намеће једну народност коју она не би хтела. То би значило и сувише ограничити женина права. Што се тиче малолетне деце, промена народности њихова оца не треба такође ни њих да веже. Примена правила да се народност не намеће, трпи ограничење само у случају кад се друкчије не може, као што је случај са новорођеним дететом. Положај так-

] ) \Уе135, ТгаИе Љеог. е1 рга*. с1е сЈгоИ; Јп1егп рпуе, 1. I, р. 353. и 354.