Бранич

0 НАРОДНОСТИ У С1'ПСКОМ ЗАКОНОДАВОТВУ

106

вога детата остао би привремен и неизвестан, ако би се до његова пунолетства одложило питање о његовој народности. Из тога разлога се поставља као правило, да се народност родитеља преноси на децу. Али ако се апстрахуЈу овакви случајеви, правило да се народност не намеће добија своју потпуну примену. Деца, чији се отац природио, имају већ своју народност — ону коју су добили рођењем — и не изгледа оправдано да је изгубе, пре него што су постали способни да се изјасне у том погледу. Према томе, деца задржавају своју народност по рођењу све до пунолетства, без обзира на нову народност коју је могао њихов отац до тога момента стећи. Она се не могу придружити његовој молби, јер пошто су малолетна, немају правне воље; отац не може молити место њих, јер право мењања народности јестеједно лично право, а оно се не може вршити преко заступника. Теоријски, овај је систем без замерке. Али у практици он би повлачио незгодне последице и мно гобројне компликације. Тим системом дошло би се до оваквог резултата: чланови једне исте породице припадали би разним државама. Таква ситуација пуна је тешкоћа и незгода, као што је то лако појмити. Породица, чији су чланови разне народности, недостаје оно што је најпотребније за њену срећу, она нема јединства и хармоније. Предмет њихових симпатија није исти, и осећаји им се сукобљавају. Како може бити јединства у једној породици, кад их дели и отуђује једно тако основно осећање, као што је патриотизам. Кад су у том суштаственом питању подељени, како ће моћи између њих бити оно узајамно поверсње, које треба да их зближи? Осим тога, кад отац управља имањем своје жене и деце, која су под друкчијим законима него он, изродили би се безбројни сукоби због те разноликости закона. Такви сукоби не би били ређи ни у случају наслеђа. Свима тим незгодама доскаче се дајући очевом прирођењу колективно дејство. У осталом, зар се за жену не би могло сматрати да пристаје на ту промену народности, чим не протествује? Позвана да до