Бранич

106

Б Р А Н И Ч

смрти живи са својим мужем, зар није у њеном интересу да избегава сваку ситуацију, која би могла пореметити хармонију. брачнога живота? Што се тиче деце, јаки разлози војујз^ у корист другога система. Родитељи су дужни да их васпитају, они им уливају све што је поштено и спремају их за грађански живот Они ће научити своју децу да љубе своју земљу, а у њиховим срцима одгајиваће ту љубав. Ако сада деца имају другу отаџбину, а не коју и њихови родитељи, како ће онда они моћи испунити дужност коју имају да их васпитају? Јели могућно да им улију љубав спрам једне земље која није њихова и коју су они можда одавно напустили? То није никако вероватно. Али, кад једном родитељи васпитају своју децу да служе новој отаџбини, коју су они изабрали, каквог ће онда интереса имати држава, којој ова деца припадају, да их задржава као грађане, пошто никаква веза не постоји међу њима? Кад деца једном постану пунолетна, на што их приморавати да траже прирођење у једној земљи, којој су се она већ приволела својим најинтимнијим осећајима, и зашто њихово ћутање тумачити у корист једне земље коју они, можда. познају само по имену? Овај последњи систем преовладао је у Србији у практици. Велимо у практтици, јер закон није расправио ово питање. Министрово решење или краљев указ, којим се одобрава оцу прирођење, проширују ово и на жену и децу 1 ). //. — Брачно прирођење. — Брак има утицаја на народност само односно жене. Муж задржава исту народност коју је имао пре венчања. Овде је, дакле, реч о жениној народности. Међутим, у јужним америчким државама, странац који се ожени доморотком прима њену народност. Потреба за усељавањем руководила је јужно-америчке законодавце да усвоје

х ) А. Ђорђевић види, на против, у овоме знак да је код нас усвојен онај први систем. „У нас је практиком утврђено : да је прирођење индивидуално; јер се у акту ирирођења именују и жена и малолетна деца породичнога старешине". (О р. сИ. I., 1., стр. 271.) Ж. П.