Бранич

О НАРОДНОСТИ У СРПСКОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

107

једно правило, коЈе нису примила европска законодавства. По овима, на против, жена дели судбину мужевљеву. С једне стране, корисно је да жена има исту отаџбину коју и њен муж Она потребна хармонија међу супружницима, била би несигурна, ако би они припадали двема различитим државама, каткад непријатељским једна другој. С друге пак, природно је претпоставити, код жене која се удаје, да она жели да прими народност свога мужа. Жена јамачно зна, да у браку муж има преимућство; она се одриче свога имена да би узела име свога мужа, она ће у будуће живети истим животом као и он, биће дужна да иде с њим свуда, куда и он. Па кад она пристаје на сву ту промену у своме животу и својим навикама, зашто не би пристала да прими и народност свога мужа, у толико пре, што је она, као што смо мало час казали. један од потребних уелова за добре односе које треба да одржавају? Друкчије би било — а такав ће се случај, без сумње, ретко јавити — ако жена, једном нарочитом изјавом, хтедне остати верна својој првој отаџбини. У оваквом случају, браком се не би променила женина народност. Оба супруга била би у том случају двеју различитих народности. Српски грађ. законик, који се бави тим питањем, решио га је у смислу система који смо изложили. Једно ограничење у његовој примени јесте услов међународног рециироцитета. Ево, у осталом, текста §-а 48. грађ. законика: „Туђинка за српскога житеља удата добија са самом удајом сва права српскога грађанства, у оним случајима, у којима страна држава Српкињи за њихног поданика удатој иста права даје; као што и Српкиња за странога поданика удата сва права грађанства овдашњега губи, у оним случајевима, у којима страна држава своју поданицу за Србина удату својих права грађанских лишава." Да бисмо објаснили тај параграф и да бисмо показали како се њиме не постиже циљ који је законодавац поставио тражећи тај реципроцитет у за-