Бранич

186

1РАНИЧ

јача, пре но што Он ивврши утају, а ова се врши тиме, што држалац такве етвари предузима једну од оних радњи, које су у § § 229/30 к. з. споменуте и најзад та радња мора бити управљена на бесплатно присвајање ствари. Према томе утаја је располагање на начин у § § 229/30 к. з. са туђом нокретном ствари, која ее налази у фактичком и иекључивом притежању онога, који чини ово раеполагање, у намери бееплатног присвајања. 88 ) Пошто емо тако утврдили иојам утаје приступићемо у еледећим одељцима, да говоримо о њеним саставним деловнма: А) Предмету утаје, Б) Радњи утајача и В) Вољи утајачевој. (Наставиће ее.)

» » » ■*

38) Мора се примети, да израз »располагаље« не обухвата све оне форме, којима се према § § 229)30 вређа туђе право својине. Одрицањем притежања ствари не врши се свакојако никакво располагање са ствари, ма *а се у томе огледа намера присвајања. Тако узима На1всћпег 84гаГгесћ1 св. 2 стр. 351. Друга подеснија реч за давање дефиниције утаје једва да би се могло наћи. »Присвајање« се не може употребити, јер склањање ствари није још приевајање, а поглавито због тога, што сама утаја по нашем законику није свршено присвајање, што се види на први поглед из законског текста. Не може се употребити ни израз »Упропашћење« као што то вели један суд у својим разлозима, тврдећи, да је за појам утаје потребно, да неко туђу покретну ствар — »упропасти на један од оних начина изложених у поменутој законској одредОи« (Бранич ХП 6р 718 стр, 324) јер начини располагања са туђом ствари у § § 22Л30 нису још »упропашћење« туђе ствари.