Бранич

ИЗ СУДНИЦЕ

157

На против као што ее из наведене белешке Бр. 821 види тужени у своју одбрану ианоси са свим други Факт, факт да је он тлј која је меничпу суму иоложио Браћи Лндрејевић а не тужилац. Међутим тај свој навод тужени није ни покушао доказивати, јер не само што меница није у његовим рукама него он није у стању био да даде категоричку изјаву нити да му је меница украдена нити да ју је изгубио. Шта више он није учинио ни оне кораке који се редовно чине приликом изгубљене менице. Према § 223 грађ. зак. кадјеспор о својини једне ствари јачи је онај, који исту сгвар у рукама има. Према томе на туженоме је био терет да докаже да је тужилац неса■весан држалац његове мепице. Међутим тужени као што је наведено, није то ни покушао учинити, па с тога је Апелац. Суд на оном правном начелу, но коме дужник не дугује личности нето сћојој обавези, нашао: да тужени мора да исплати своју меницу у толико цре што, по § 121 трг. закона онај, који плати меницу на одређени рок, (овде на годину дана носле рока) и без сваке забране сматра се да је пуноважно ослобођен, спрам чега за њега нема опасности од Браће Андрејевић све баш и кад не би знао да њима ова меница већ и исплаћена. Према овоме што је наведено јасно излази: да питање о томе ко је исплатио ову меницу и на тај начин постао њен соиственик: да ли тужилац као што тужилац тврди и то ориг. меницом доказује или тужени, као што се он тек на рочишту брани, јесте чисто пигање једног извршеног Факта, услед чега ее тај Факт може и сведоџбом сведока доказивати. Апелациони суд није наредио испит тога сведока што према наведеноме терет докачивања лежи на туагеном, а кад Касац. суд противно одредбама општег права налази да терет доказивања о савесности државине не лежи на туженоме, већ на тужиоца, онда је требало да нареди: да се испита Ђорђе X. Антић трг. из Врање и службеник грањске штедионице на кога се тужилац на белешци бр. 281. позвао за доказда јеон »шчно њему меничну суму положио за Браћу Андрејевиће. Најзад Апелациони суд има чает још напоменути да би нримио испит овог сведока, покрај наведених још и из тога разлога, што потраживање тужиочево према туженом не б// нотицало од сведоџбе тог сведока, већ из саме исираве, чију иотинитост тужени не оспорава, па с тога узима слободу