Бранич

12

Е Р А Н II Ч

је реч о сусвојини каквог непокретног добра и ако је одрицање права на деобу уписано у јавне баштннске књиге^), а прелази заго, што она није облнгациона већ стварна (реална) обавеза која ограничава право својине наудео. 2б. — А по другом мишљењу сусопственик нела права на деооу заједничке ствари, ако је сусвојина установљена /уговором или тестаментому за на век или за неодређено време ; па та обавеза сусопственикова прелази и на његове сингуларне нравне последнике само ако је она, као терет непокретног добра, упнсана у јавне књше. Тако је по Не.иачко.н Царевинском законику, јер се у §. 1010. вели: „Ако су сусопственици каквог непокресног добра ...искључили право, да траоке нрестанак заједнице, за на век или за вре.пе... онда такво опредељење дејствује против сингуларних правних последника сваког сусопственика само тада, ако је оно као терет уде.ш упис-ано у багитинску књигу." А тако је држимо и по Црногорско.и Законику ,чл. 108',,... свакије сувласник властан, ако није друкчије установљено било , кад га год воља, тражити -дл сама ствар, онаква каква је, буде раздијељена".,. 26. — Ово друго мишљење важи, несумњиво, и за наш Грађански Законик зато, што е трајна зајецница и целокупне н.повине (а то је заДруга) у правном обичају нашега народа и нравна установа у нашем законику ^§§. 57 и 507./. По томе сусонственици. којима иначе ,.стоји на вољн или иоделнти се или у заједннн нмодељени остаиш и (аг§ из §. 4 92) могу се тога права да деобу траже и одрећн. И то одрииање, било само за извесно време било за свагца, 2 ) Оеако п по А у с т р и с к о м законику в. К а п с! а. ЕЈ^епШшп, §. 9. стр. 248, а код п о к р етн и х ствари обавеза не прелази насавесног прибавиоца § §. 367 456 п 468