Бранич

сусвојина (сувлаштинл) плн смксништвр

18-

обавезно је и за наследиике и за сингуларне правне посЈеднике њихове. Но, у односу на трећа лица, та обавеза односно непокретног добра, има своје апсолутно дејство само тада, ако је то одрицање уписано у интабулационе књиге, које у том погледу у нас замењују баштинску књигу; јер, кад је тај упис извршен, онда уговор о заједници или о сусвојини није просто облигациони већ стварни , реални уговор (сНп§Нсћег Уег1га§), који ограничава право својине на удео сваком сусопственику. А код покретних, пак< ствари тај уговор о заједници нела то аисолутно дејство и према свпм 1 трекилш зато, што је савестан прибавилан удела у заједничкој покретној ствари заштићен прописом §. 221. Доследно овоме ни нотоњи дугови једног сусопсткеника не могу се наплаћивати из његовог удела у заједничком непокретнол / добру, на које је интабулисан уговор о тра;ању заЈеднице, јер је тиме сваки сусопственик ограничен у располагању са своји ! уделом те не лгооке, без знања и ои,обрења осталих сусопственика, ни задузкивати свој удео. Пначе би сусопственик тиме изиграо важност оваквог уговора. То би била превара , а ова никоме не помаже (Тгаиз отша соггитрћ, §. 29. при крају). Све ово гажи и за случај, кад је заједница установљенаа тесталгентол/ и овај интабулисан. 27. — Право на деобу заједничке ствари, само по себи, не застарева док год траје заједница(§. 934) Али ; ако застари сусопствениково право својине на удео његов у заједничкој ствари (н. пр. кад један сусо..ственик сам за себе држи целу ствар, па одржајем (изисарјо) у смислу §, 926. прибави исту у искључиву својину, дакле и уделе својих сусопствемика,) онда му посредно престаје и право на деобу.