Бранич

46

б р а н ii ч

локугшу науку казненог права пре кратког времена један некролог, који треба прочитати. Место да п> нављам, што ћетс тамо читати, претпоегављам за успомену г. Сајферта удостојим на други пачин. Ви сте мало час чули, да је он у свом последњем спису пра вичност назвао својом богињом. Допусти'е ми да ову његову богињу изберем за предмет мога предавања допустите ми да говорим о појму правичности у казнснол праву. I. Живот нврода м држава да се замислити само у развићу и кретању; потребе појединаца и дрл.аве мењају се са напреднијим развнћем, и са њима се мењају правни цојмови. Поиешто, што се данас сматра као право, било је некад пеправо. Право и неправо пнсу за вечна вуземена утврђени појмови ни у правном ни у моралиом погиеду. Где ће испитивач да нађе чврст ослонац у овој вечноЈ промени, накоме биразвио појамправичности у правннчком смислу, а не у религиозном и философском? ,Свакон своје", то јо правнло, које, нз: леда, дов 'љно обележав* појам правнчности. Али је оно само ФОрма без садржаја. Закон ^давац мора Форми да да садржај т. ј. да одреди шта сваком као његово припада. По ком правилу има он да одмери, шта коме као његово припада? То је вечно спорно нитање. Какав одговор држим да је правилаи, видећете из даљег излагања. То није нов одговор. Но како би и било могуће нешто ново казати о једној ствари, о којој су од две хиљаде годпна на овамо мисдили многи људи, а стотине од њмх и писали? У борби мишљења одржала су се у главноме два појма који стоје у извесној супротности, појмови казне одмазде Уег^еИип^зГгаГе и казне циља 2 \уескб81гаГе, два