Бранич

60

Б Р А Н И Ч

V. Моје досадашње излагање треба да вам покаже, да се са становништа идеје одмазде појам правичности у казненом праву не може и не сме да одреди: земаљска одмазда претвара се у појам освете, а освети не нрипада никаква улога у казненом правосуђу Праввдну одмазду не можемо ми у опште да вршимо људским средствима: Право изравнање злочина и казне сакривено је од нашег људског вида. Но са кога становишта могу да поставим појам правичности у казненом праву ? Правичност није самосталан, независтан, унапред одређен и учвршћен нојам. Правичност претпоставља увек односе међу људима. Тек из ових људских односа постаје правичност. Заједнички живот људи нагони их да имају обзира један према другом, принуђива их, да се ограниче овлашћења појединаца, другим речима: изуђава правни поредак. При утврђењу правног поретка јавља се потреба као законодавац. Као што је она принудила на стварање правног поретка у опште тако исто показује пут ка изради иравног поретка у појединостима. Не наређује правна правила правни осећај који већ из раније постоји, нити то чини какав уписани идеал у души човечијој, већ потреба одређује, шта коме као његово мора да припадне, кад постоји уређен заједнички живот људи. Тако је потреба мати правичности. Као што је закон у опште, тако је и казнени закон, писани као неписани, производ потребе, а не апстрактне правичности. Још и дан дањи могуће је извршити пробу тачности овог правила. Потребно је само питати: Зашто не укине држава своје казнене законе? Хоћемо ли на то да одговоримо: Да ие би правичност пропала, да би се јавна свест очувала, да би праведне