Бранич

ПОЈаМ ПРАВИЧНОСТИ У КаЗНЕНОМ ПРАВУ

59

пак има да захвали свој иостанак стеченом сазнању о добру и злу; она произлази дакле из сазнања, она није извор сазнања. Ако је Вах хтео, про;ивно моме схватању, да јавну свест сматра као сасвим сличну свести појединаца, ако је држи за „произвор наше моралне свести и правног поретка", дакле као извор сазнања, то требао да нарочито каже и да разлога. Али са зак.вучком својим, да је циљ „државе" у практичној одмазденој осуди злочина и да је њом испуњен, ставља се Вах понова на становиште, против кога се ја борим у мојим досадашњим излагањима, на становиш'1е идеје освете, коју има практично да оствари не појединац већ држава према својој оцени, да би заједници прибавила потребно задовољење. Морам признати, да ми еластична и бога! а апстрактност Ваховог начина излагања, у пркос његовог богатства мисли чини немогућим јасно сазнање онога, шта Вах сматра за прави садржај идеје одмадзе. С тога ниЈе искључено, да Вах има ново, знатно промењено схватање појма одмазде, које би могло имати практичне вредности и створити јединство криминалистичких школа. Попуштања, која он чини у основи идеји циља, иду тако далеко, колико њени заступници могу само пожелити. Из Вахових излагања као и излагања других заступника идеје одмазде добио сам упечатак, као да они не стоје далеко од признања правог циља казне одржања правног поретка; али идеја одмазде не да им да ово признаду. Казна носматрана као праведна одмазда сгвара поштовање пред законом, застрашава, можда и поправља; али су то присталицама идеје одмазде удаљевији циљеви, жељене споредне последице казне. Као главно остаје им „праведна одмазда" т. ј. освета.