Бранич

О ОБАВЕЗИ ПРОДАВЦА Д А ГАРАНТУЈЕ ЗА ^А^ВОТ^У СТВАРИ. (ОВЈАШЊЕЊЕ §'§ 554—558 ГРАЂ. ЗАКОНИКА)

Редовно бива, даљуди, закључујући разноврсне уговоре, желе да дође и до њиховог извршења, тј. до реалисања оних користи, које од уговора очекују. Ова претпоставка је логична и умесна, јер се у нормалним приликама тешко да замислити, да су појединци, закључујући какав уговор, више били спремни на евентуално његово неизвршење, или пак на такав исход односно, такве користи од уговора, које не одговарају њиховим намерама и очекивањима. Правило ово важи за све уговоре у опште, а од нарочитог је значаја за најважнији и најраспрострањенији уговор о отуђењу ствари. Извесно је, да купац, на пример, при куповини какве ствари, има у виду све особиие те ствари као и користи које она прибавља сопственику и ради којих он и приступа уговору о куповини. Према томе за њега није равнодушна ствар, да ли ће се уговор извршити, у опште, тј. да ли ће му продавац уступити ствар — тим питањем се нећемо бавити — и да ли ће ствар, која је предмет куповине, имати све оне особине, које су код ствари уговорене, или пак које она по својој природи треба да има, да би се могла рационално употребити. Кад је дакле таква тежња 1 при свима разноврсним имовинско правним односима, природно је, да се законодавац, водећи бригу о општем добру, има да постара и о томе, да појединцима обезбеди оне користп које им из закључених 1 Напомињемо да се може резоновати и друкчије о томе, шта су страпке имале у виду приликом закључења уговора, тј. молсе се рећи, да су страпке баш и помишљале на евентуално неизвршење уговора, па ипак су уговор закључиле, ослањајући се на државну власт, да ће она натерати (§ 21 грађ. зак.) уговорача који није испунио уговор онако како