Бранич

102

В Р А Н И Ч

уговора припадају. Да и нема других разлога, сам интерес јавног поретка довољан би био, да на то определи законодавца. У том смеру, као што је познато, сви законодавци, па и наш, постарали су се, да донесу нарочите одредбе о правима и дужностима уговорача, како код свих уговора у опште, тако и посебице код појединих уговора, у колико би особена природа њихова захтевала одступање од општих начела, која важе за све уговоре. Разуме се, да с обзиром на правило приватног права, да је воља приватних лица аутономна, све док се креће у кругу својих права, док не дође у сукоб са правом јавног поретка, односно морала (§ 13 грађ. зак.) — треба имати на уму, да ти прописи важе само у случају, кад странке нису ништа специјално уговориле, или, и ако су што уговориле, нису се ипак изјасниле о свима тачкама. У овом последњем случају, по правилима за тумачење уговора, не треба се одмах обзирати на законске прописе и евентуална спорна питања расправљати по тим прописима. На против. Ако су се странке споразумеле само у извесним тачкама, а друга питања нису додирнуле, па се о тим питањима доцније појави спор, треба прво испитати, каква је намера етранака била, имајући нарочито у виду оно, што су странке предвиделе, па с обзиром на то и на све остале околности конкретног случаја, донетп одлуку. Тек ако се с разлогом да претпоставити, да су се странке ослониле на ирописе грађанског законика, у погледу осталИх својих односа, може се применити закон. Исто то правило, да се имају примепити законски прописи, важи и у случају, кад у уговору ништа иије предвиђено, јер тада вољу странака треба допунити општом вољом, претпостављајући — а таквој претпоставци има овде је уговорено, да накнади штету, или ће пак дати право другом уговорачу, да раскине уговор. Ова два гледишта на намере странака прп закључивању уговора од значаја су за расправљање питања које од ова два права: право на накнаду штеге или право на поништај уговора — при пада странци на чију штету уговор није извршен онако како је требало, (Видети о томе исцрпно разлагање у студпји Г. Ж. Перића: 0 поништају уговора због неизвршења, стр. 19—25) али, било да се стане на једно или друго гледиште, извесно је, да у сваком случају оба гледишта утврђују нашу поставку — а то нам је овде главно — да односна странка ■има права на заштиту; а да ли ће се та заштита састојати у праву њеном да тражи поништај уговора или пак само накнаду штете, индиферентна је ствар, бар у погледу општег питаља, којим се за сада бавимо