Бранич

144

Б Р А Н И Ч

или исто тако рђаво познат у доба римских царева као и у Пруској за време Фридриха Вилхелма IV. Још је Карл Маркс у својим „Ветегкип^еп иЈзег (Ие пеиез^е ргеи8818сће 2епбипиз1гикиоп" тај принцип овим речима оборио: „Књижевник је, дакле, изложен страховитом тероризму јурисдикције сумњичења. Тенденциозни закони, закони, који не дају никакву објективну норму, јесу закони тероризма, које је изумела нужда државна под Робеспјером и поквареност, трулеж државна под римскнм царевима. Закони, који за свој главни критеријум не узимају радњу као такву, већ намеру учиниочеву, нису ништа друго него иозитивне санкције незаконитости. Боље је, као онај руски цар, што је наредио Козацима, да свакоме браду одсеку, него мишљење, у које ја браду кријем узети за критеријум одсецања. Само, у колико се ја изразим и ступам у сферу стварности, — ступам и у сферу законодавчеву... Јер баш тенденциозни закони не казне оно гато чиним, већ оно што је ван мога дела." Д-р Федер покушао је у расправици, коју смо узели да прикажемо, да докаже: да наука о антисоцијалној намери учиниоца није тако опасна као што се мисли. Наше је мишљење да у том покушају није успео, ма да је он целу ствар замислио као врло лаку. Он наиме тврди нешто, што се никад није порицало. Он доказује, да се за намеру само не казни. Може дакле човек имати „намеру" каку хоће и мислити шта хоће. Али то су и сви стари кривични законици признавали па чак и аустријски од пре 102 године у § 11, а на неколико векова раније чак и Мартпн Лутер, који је опет ту истину узео од Цицерона. Ево шта вели д-р Федер: „Опасан, у смислу кривичног права није онај, који непријатељски мисли о државном поретку који важи (у том је смислу Момзен назвао млађега Граха „највећим политичким злочинцем"), већ онај, за кога се вероватно може узети, да ће своју непријатељску намеру према државном норетку неком кривичном радњом потврдити." Даље д-р Федер истиче, да није ништа кажњиво ако се извесан кривични законик не повреди, и да казна долази тек онда, ако се изиђе из оквира кривичних закона, да се тек ту има намера испитати и да ће казна бити у толико већа, у колико буде јача и дубља намера учиниочева, разуме се ио мпшљењу оних који има ту власт у рукама. Ако на пример једном књижевнику,