Бранич

152

Б Р А II И Ч

де са душом злочинца, јасно је, да књижевност са великим открићима, која је учинила на пољу људскога духа, мора постати главним помагачем адвоката - бранилаца. У опште цела књижевност више је допрннела да ублажи мишљење о злочинцима него што је то учпнио рад и најчувенијих филантропа. Ови нису учинили ништа друго, до једино што ублажише оштрину казне; учинили су, да се укину телесне казне, те да се побољшају казнени системи. Књижевностје дејствовала много радикалније измиривши друштво са злочинцем. Неко ће можда пребацптп, да књижевннк са свим слободно ствара на темељу властнте фантазије, док је адвокат везан за чињенице реалнога живота; али се не сме заборавити, да се права уметничка књнжевност, ма какву улогу да у њој има фантазија, оснива на истинитој и дубокој реалности живота. Па ипак, мора се признати, да међу криминалним адвокатима мало има људи снажна и оригинална талента. Што они ипак имају успеха, да подигну ларму и стеку глас, често већи од гласа књижевника, пма се искључиво приписати великој супериорности, коју човек од речи има над човеком од пера: први има своје слушаоце н овима се он обраћа живим гласом свога говора. На тај начин ефекат његова напора бива устостручен с обзпром на публику. И врло плитка мисао, најбаналнији аргуменат усмено изражен пред аудиторијумом одмах изазива ефекат далеко већи него ли и најгештјалнијп

афоризам, што га какав књижевник напише. У томе и лежи тајна успеха једнога адвоката. Андрејевскп даље велп: „Говорећн пред судом, нарочито на тежим претресима, увек сам осећао, да сам се пре свега морао борнти против неверовања у све оно што сам говорио; морао сам на неки начин уверити судије и самим гласом мога говора. да нисам намеран да их преварим, него на протнв, да желим да им помогнем у њиховом раду. Моји слушаоци брзо су се осећалп слободни од сваке извештачене хипнозе и од тога тренутка ни једна моја реч није пала узалуд! Ја сам се свим силама трудио да задобијем и сачувам њихово поверење. На публику, пак, никад нисам ни мислио." Говорећи за тим о француским криминалним адвокатима Андрејевски велн; француски суд, којиједао толнко сјајнпх и славних говорника, кад би се једном ставио пред руски суд савести показао би се да је — застарео. У француском форуму влада још и данас декламаторни, енфатични и извегатачен говор, у коме се осећа некн специфнчни професионалнн мирис, као у каквој апотеци. Према великој историској традициј и карактеристика француских адвоката и данас је још енфаза, занос. •Још нешто опазио је Андреј евски у погледу положај а француског адвоката према публицп. Прво, ни један адвокат није изложен укору публике, ма каква била ствар, коју је узео да брани. Друго, док се публика смеје, кад окривљени у своју