Бранич

Б Б Л Е Ш К Е

155

оно тачно поклапа са тенденцијом развитка. Ако би неко законодаветво еа тенденцијом развитка стајало у контроверзи, један такав закон силом факата и природним развитком било пре или после морао би бити одбачен. Према томе и политика је права, тачна она, која се држи тенденције развитка, која гледа да ток развитка по могућству тече мирно и глатко, која спречава да један покрет не застане, као и да се у скоковима не развија. Нетачна, неправа је политика сваке реакционарне странке, која би хтела развитак да задржи, или да га врне натраг. Морамо рећи, да има две партијске групе које имају свога оправдања: напредне странке, које теже напретку и развитак хоће да убрзају а на другој страни консервативне странке, које .теже, да развитак што дуже отегну. Социјални идеал Штамлеров: заједница оних, који хоће да су слободни стоји данас у супротности са огорченом утакмицом држава, борбом великих сила за светску пијацу. Према томе на супрот Штамлеру главнн правац за једног политичара јесте, да своју државу учини јаком за борбу. Али ван тога у далекој будућности видимо заједницу међународног права над свима државама, као вишу организацију, која ће се из ниже природно развити. II онда Штамлерова мисао пеће бити само мерило, већ можда и циљ развитка у далекој будућности, развитка, кога не познајемо, али коме гредимо, циљ, који се смемо надати да доспемо: заједница људи, који

хоће да су слободни — 6ететзсћаЛ с1ег 1ге№о11епс1еп Меибсћеп". * Пролоција — Ономад је у Загребу на тамошњем свеучилишту промовисан за доктора права млади Србин Никола Ђуришић, из Руме. * „Цојединац и његов адвокат" — У бечком друштву адвокатских приправника (Коп21р1еи1епуегет) држао је недавно д-р Ј. Јерузајем, адвокат, предавање о Појединцу и његовом адвокату, Предавачје отпочео своје предавање с положајем индивидуе у природи па прешао на његов положај у данашњем државном организованом друштву. У природи индивидуа не познаје никакав други циљ до одржање своје врсте. У давнини једино су су Грцн дошли до потпуног и хармоничног образовања индивидуалности, захваљујући с једне стране , економпом систему, који је почивао на раду робова, а с друге стране захваљујући слабости државе и осталих друштвених организација, нарочито захваљујући својој у истини пндивидуалној религнји. Средњи век на против представљао је потпуно ништење индивидуалности, појединца. Црква, држава, сталежи били су тако силни, да су они појединцима пропнсивали и регулисали сваку функцију, одричућп му свако слободно учешће у рад. У ренесанси враћамо се у неколико опет стању, које је некад било код Грка. Епоха препорођаја дала је више ме-