Бранич

222 Б Р А Н и ч

згодно да у сумњнвим случајевима дођемо до истине. Само је питање, да ли ће судије бити увек веште да разликују истипу од лажи. Несумњиво је, да и у грађанским парницама могу судије бити у заблуди због доказа, али нас пскључиво учи, да су ти случајеви судске заблуде у грађанским парницама врло ретки. Дозпати истипу у грађанској парници много је лакше него у кривичној, јер је судија увек потпуније и поузданије обавепвген. У грађанској парници по правилу обе парничпе стране потпуно зпају целу ствар, докле у кривичној у сваком случају оптужени зна много више од државног тужпоца. Опасност, да се пе докаже истина у грађанској парпици мања је и она не треба никога да задржи од парничења. А да би се утврдила прогпоза за решење правног питања, мора се пре свега битп на чисто, да ли се може једно од впше могућих решења као тачно утврдити. Мишљење, које је захватило широка корепа да цравник треба само да применп закоп, нетачно је. Правнпк је на против дужан, ако законом спор није регулисап, да сам допуни закон. Али је за то прогноза за решење једног правног питања обпчно несигурна. Због те несигурности ваља учипити парпичење јевтинијим и то сматрати као социјалии поступак, алп не па штету легитимног рада адвоката. Крај „Шенштетове ере" у Немачкој — Концем прошле године у Немачкој (Пруској) одступио је после 11 година министровања познати реакционарни министар правде Шенштет, о коме су самп његови пријатељп писали, да ,јс „мпнистар, коме ништа не полази за руком и који је за све време свога мппистровања жњео само неуспехе." Нн један законскп пројекат, којп је оп поднео парламепту нпје усвојен, а ,цо некп његовп расппсп изазврлп су

цело јавно мишљење да устане против њега. Он је заузео портфељ министарства правде 1894 год. по одступању Шелингову сина чувеног немачког философа Шелинга, који је дао оставку за то, што није хтео да исиуни захтеве који су му постављени, а који су били у супротности са његовим правним уверењем и схватањем. Њега је дакле наследио Шенштет да својпм 11-годшпњим министроваљем створи „министарску еру неуспеха." За. пример духа, који је владао у „ери Шенштетовој" навешћемо овде један пример пз доба када је Шенштет тек постао министар правде. На седвицп немачког Рајхстага од 6 децембра 1894 год. соцпјалдемократскг посланик Липкнехт није се хтео дићп с места, када се читао неки царев указ. Нови министар правде Шенштет још истога дана нареди државном тужиоцу да оптужи суду Липкнехта за „увреду величанства" а у истп мах тражи од Рајхстага да посланика Линкнехта изда суду. Посланици у Немачкој као и у свима другим парламентарним државама имуни су п по чл. 30 немачког Устава, посланици не одговарају за изјаве приликом вршења свога позива. Али то није ипак сметало Шенштету и његовом државном тужиоцу да предузму кораке које смо навели. Једна стара немачка шаљива пословица вели: Правници примењују законе, а кад их неће да примене, они нх пнтерпретишу. Тако се и Шепштет упустио да пнтернретише Устав п тако је протумачио: да послапици до душе имају имунитет, али га и — немају! „Послаппк прплпком вршења свога позпва", тако је он дедуцирао, „престаје бпти посланик, ако изврши какву кажњиву радњу. Некажњивост из чл. 30 Устава само је за усмене изјаве, за оно што посланик каже, али не и за конклудептне радње." То значи на пример: Једап посланик ако каже