Бранич

ИРАВНА ТЕОРИЈА 0 ОПСТРУКЦИЈИ

305

сана фактичка стања не одговарају увек целокупном комплексу фактичких стања, с којима би према идеалу материјалне правичности требало везати ова дејства. Утврђено право мора у интересу практичности увек нешто остати дужно идеји правичности. Али с тога повреда утврђеног права остаје неправо и тада, кад се врши с позивом на правни идеал. С тога је опструкција против права већања и решавања парламентарне већине неправо чак и онда, кад се тежње опструкционе партије могу фактички позвати на одобравање јавног мњења. Али онда: ко одређује у сваком поједином случају опструкције да ли већина или мањина народа стоји иза њених леђа? Народна је воља нешто несхватљиво. Сви устави на свету стављају с тога место народне воље свакидашњу вољу народне већине. Али и та већина није народна већина, већ већина правно-способних бирача. А избори опет не показују вољу већине правно-способних бирача, већ вољу већине оних, који су стварно узели учешћа у избору. Види се колико ограничења треба па да се може тврдити да свакидашња већина у парламенту представља праву „народну већину" или праву „народну вољу". Познато је такође, како је наш велики Јосиф Етвеш доказао, да је врло могуће чак и кад сви правноспособни бирачи узму учешћа у избору, да целина посланика нартије већине у истини не представља већину, већ мањину правних бирача и обратно. С тога резултат избора не показује ни при најидеалнијој чистоћи свог извођења са сигурношћу шта је била права воља народна, а камо ли изборне смутње, утицаји, подбадања и хиљаду случајности, које утичу на изборни резултат. Кад је већ тако резултат извршених избора сасвим непоуздано мерило јавног мњења: како се могу тек с данана дан мерити флуктуације јавног мњења? Таква се проба просто не да замислити. Једина — као што смо видели недовољна, па ипак једино могућна — проба било би расписивање општих нових избора. То је толико исто, што и учинити по вољи свакидашњој мањини, да инсценисањем опструкције тражи но свом ћефу кад хоће нове изборе. Види се да аргументацпја, коју овде побијам, чини зависним допуштење опструкције од критеријума, који се просто не да одобрити. Кад би мањини признали право опструкције само за случај кад би могла доказати да иза ње стоји јавно мњење, то би практички БРАНИЧ 20