Бранич

ПРАВНА ТЕОРИЈА 0 ОПСТРУКЦИЈИ

317

занимало правнике и чија је историја врло поучна и за садашње питање. Кад би упитали човека, који се не разуме ништа у правној науци и финесама правне практике, али који је очувао своје природно расуђивање: Је ли дужна странка, која пред судијом има какав спор, да одговара на питања судијама истину, или има право да обмане судију свесном лажи и тим да фалсификује његов суд? ■— мислим да ни један човек не би оклевао да одговори: мора говорити истину, не сме лагати. Па ипак, шта нам показује историја процесуалног права? Тајанственост писаног поступка и практика везаног доказног поступка вековима су тако корумпирали парничну публику, да се тако рећи сматра као оправдано средство парничне технике, кад се одриче истина у парници, кад се износе истини супротна тврђења, једном речи: кад се лаже. Кад су се с тога пре неколико година осули напади на припремне радове за модерни усмени поступак, тражили су гарантије да ће се странке у усменој дебати придржавати истине. Творац аустријског грађанског поступка, Франц Клајн, написао је тада једну књигу под насловом: „Одговорне парничне странке," у којој је поред осталог заступао мишљење да странке не смеју лагати пред. судијом и да су дужне изнети истину о ономе, што кажу пред судијом. На то се подиже права бура у круговима извесних буџаклијских адвоката, чији је посао дотле био да живе од парничног лагања и обмањивања. Шта, рекоше, тражи се истина при расправи? То вређа нашу слободу говора! На основу своје слободе говора можемо износити што нам изгледа да је у интересу ствари. На основу те слободе говора имамо право да лажемо ако нам се свиди. Они који су могли боље да мисле, насмешили су се таквој збрци правног осећања и данас се у § 178. аустријског грађанског поступка може читати: „Свака страна има да изнесе потпуно и одређено у својим говорима све стварне околности истинито, које су потребне у поједином случају за доказ својих потраживања". Слична забуна, која се дуго времена одржавала у том „праву на лаж", влада и у питању, које је опет често заступано, у питању о „праву на опструкцију". Они су у истини близнанци. Јер и парнична лаж има управо за циљ само парничну опструкцију, и биће опструкције је унраво увек само лаж. Јер лаж је кад неко под изговором да хоће да дебатује, узима реч да у ствари осујети дебату. С тога