Бранич

316

Б Р А Н II Ч

вима, као у оном од 18. новембра, где је онозиција решила на својим партијским зборовима да опструира, објавила ту опструкцију преко својих партијских органа и формално је обзнанила преко својих вођа у парламенту, може се увек изаћи на крај са скупштинском полицијом. Али шта би било у будућности, кад би схватање, које се заступа у овом смеру наишло на опште признање? Опструкциона би се партпја добро чувала да изнесе на видик опструкцикну намеру. Званично би се чувала од тога, а после би се у ствари весело опструисало. Битно би питање дакле постало у будућности још теже. Ако се с тога хоће да доскочи опструкцији у будуће сигурно и без бојазни од злоупотребе од стране председникове, не би било другог средства до формализиране клотире. Под формализованом клотиром разумем клотиру, која није остављена на вољу председнику, већ зависи од извесних тачно описаних спољапгњих критерија (максималног броја говорника, максималног трајања извесних говора или дебата итд.) Те би критерије требало да буду што либералније, како би одговориле идеалу слободне дебате. Јер не да се брзо регии, већ да се може решити у могућем вре мену уопште: ето, у томе је сва ствар. V Закључак. Старо је, али погодно тврђење: као што здрав не осећа, где му се налазе унутрашњи органи и како функционишу у његовом телу, а све то одмах осети, чим га снађе каква болест: тако и ми уживамо своја права не мислећи и не стварајући себи никакву представу ни о њиховом бићу, ни о њиховим границама; али одмах нам све бива јасно, чим наступи повреда. Тако је и са правом слободом говора. Од велике Француске Револуције, која је засновала право говора, свет је уживао то право читав век тако рећи несвесно, и ни наука, ни практика нису испитали његову природу и границе. Морала је постати болест опструкције да нас нагна на такво испитивање. Јер питање о опструкцији — у колико нам је можда пошло за руком да у горњем изнесемо —јестечисто правно питање. Оно се врти чисто око бића и правних граница субјективног права на дебату. Нека ми је допуштено да подсетим читаоца на једно сродно питање, које је недавно