Бранич

476

Б Р А И II Ч

што се може „депласнрати" у тачном значењу речи, а које је право, својина, тражбина? Г. Планијол је овде наведен фигурннм и згодним изражавањима којима су људи прибегли да представе и резимишу невидљиве феномене, тешке и незгодне за објашњење у апстрактном говору. Право није ништа спољашње лицу које га има, ништа што није само ово лице. Право је моћ делања лица: једна моћ, власт радити лица, то је докле траје, један део самог лица, или боље можда, модалнтет лица. Моћ делања једног лпца не може правилно , говорећи, надживети га, ни одвојити се од њега и прећи у какво друго лице. Ако се подигну завесе говора и ако се посматрају голе реалности, нема преношљивог права и пренашања ирава. Феномени који говор симплифицира и преодева под речима цесије или трансмисије (пренашања) права, то сусједне стране, цесија права код лица које га абдицира или које умире, а с друге стране, рађање код једног другог лица једног другог права потпуно сличног, коме је нестанак првог дао могућност да се појави. Истине које нам се предају овде врло су важне и одвећ деликатне да би се узгред темељно испитале. На њих ћемо се вратити и потрудити се да их расветлимо потпуно у једном специјалном раду. 17. — Пошто право није ништа спољашње и страно лицу, јер је оно само лнце у колико оно може легитимно да ради, рећи нам, као што то чини г. Планијол, да сопственик врши правне акте па праву доводи до тога да се каже да их он врши на своме сопственом лицу и такође на лицу онога који стиче. Тврђење, под овом формом, чудновато је и само показује са свим своју нетачност, нарочито ако га конкретизирамо и ако се по њему изведе да сопственик врши на самом себи конституцију хипотеке или службености. Пиак под овом пропозицијом која се не допада, има, то допуштамо, један део истине. Извесно је, да правни акти, које изврши на самој ствари сопственик производе дејства на његовом лицу и на лицу друге стране. Сопственик не може да отуђп, да хипотекује своју ствар, а да не вршп тим %