Бранич

482

Б Р А Н II Ч

у првом смислу, право на вечите услуге ствари. И последица тога што је његово право вечито 1гос зети јесте то да он може потрошити, порушити, трансформисати (преобразити) ствар и ио том уништити, модификовати, учинити садањим будуће услуге на које он сам има ираво сада; такође он можд отуђити ствар и по том учинити садањим још и извући ив ње самим једним махом и једнпм извесним начином све ове будуће услуге.

IV 30. -— Правило да сопственик може чиннти са ствари оно шта хоће има сталне и неизбежне изузетке и случајне (могуће) и непостојане изузетке. Стални су и нужни изузеци они које природни закон постављају непосредно. Случајие п несталне изузетке постављају непосредно било позитивни закони, било погодбе које су закључили сами сопственици. 31. — Изузеци које су поставили непосредно природни законп следећи су: 1. Сопственик нема ираво да чини од ствари неморалну употребу или противну разуму, да врши на пример па животињи акте бескорисног свирепства или акте бестиалитета, да поруши без узрока какву добру и корисну ствар, да запали своју жетву, да сломи урнек-дело вештине, да уништи богатство, које би могло бити само од користи њему и другима. 32. — 2. Он нема право да чини од ствари употребу која наноси вреда правима других људи на њих саме, на њихове сопствене ствари или на других лица. Нећу рећи само ни баш иринципално да сопственпк нема право да се служи својом ствари да шкоди другима, својим мачем, на пример, да убије некога. Забадајући свој мач у груди другога, не толико на својој ствари, него на лицу које удара, сопственик врши намерно своју акцију, и очевидност његовог дефекта права на лице спречава скоро да се внди и чпни некорисним констатовати његово прекорачење права на ствар. Хоћу да кажем ћарочито да сопственик нема право, баш вршећи намерно своју акцију на ствари, да из ње нзвлачи услуге које наносе вред нравпма другима.