Бранич

554

Б Р А Н И Ч

понудио, п овај је примио, па првостепеии суд по тој заклетви спор и окончао: онда сад не може ни бити речи о оцени ранцје изјаве оптуженог Вула, и о неком признању ортаклука, нити о делу кривоклетства, једно што се у поменутом протоколу именује Шалон за ортака али у каквој радњп п на какав начин, — то се не зна, п друго, што се не зна, ни да ли је у колико Шалон положеном заклетвом од стране Вулове оштећен, па се с тога Вуле не може ни судпти за крпвоклетство, тим маље, што се за ортачину овакве природе тражи писмеп уговор по § 40. н 42. трговачког законика, кога овде пема. — Касациони Суд примедбама својим од 6. маја бр. 169« поништпо је решење Апелациопог Суда из ових разлога: Истина да стојп навод Апелацпоног Суда, да ће се сваки уговор о ортачини, а односно овог сматратп за неважећи, по наређењу § 43. тргов. законпка, ако псти није написмепо стављен, као што траже § § 40 и 42 трг. зак.; но ово наређење може бити од утитаја само на расправу грађанског питања, алп овде се то питање па расџравља, не цени се: вреди ли уговор њихов или не, већ је гштање: постоји лн кривоклетсто илп не? И кад се види, да је оптужени Вуле на протоколу код начелства признао, да му је прив. тужилац био ортак, па се доцније, знајући за ово своје признање, противпо истоме заклео да му тужилац није ортак, онда је Апелацпони Суд требао овакву радњу оптуженог да узме и цени без обзира на грађанско питање, које је засебпо, јер то гито један акт у грађанској ствари не би вредио, не искључује, да може бити кравоклетство, кад се кривоклетство може учипптп и у ствари која по грађанским законпма не бп нпшта вредила, п кад се у оваквим случајима не з аштићује законом спорна радња, већ заклетва као светиња. Јасно и одређено стоји у § 266. кр. зак, да је онај кривоклетник, ко се знајући криво заклео у грађанскпм предметнма, било да му је заклетва понуђена илп повраћена. Према овоме не стоји разлог Апелационог Суда, да овде нема кривоклетства с тога, што се прив. тужилац истпна у расправи грађанског питања о ортаклуку користио горњпм протоколом начелства, но од овог доказа одустао тиме, што .је преко овог понудпо заклетву оптуженоме, коју је овај примио п положио п тпме спорно пптање окончао. Нигде законом није то наређено, као што га ни Апелацпони Суд не наводи, да је слободно крпво заклетву положитп, ако противна страна не употреби доказе, које има и о којима зна. — Апелацпонп Суд је 24. маја под бр. 978. дао ове протпвразлоге: Кад је п сам прпватни тужилац, Шалон, у грађапској парнпцп протнв оптужепог напустио протокол саслушања код пожаревачког начелства, као доказ о неком ортаклуку између њега п оптуженог. па поднео главну заклетву, онда о њему не може битп впше говора, јер кад му сам Шалон не даје никакву важност као доказу, откуд да га суд узима као доказ о постојању неког зачећа, које се и пначе не може њом доказпвати, те да ио њему пзводи кривоклетство, и откуд може то суд да учпнп, кад постоје јасни проппсп у кривпчпом поступку, кад се признање оптуженог може за потпун доказ узети, п кад је положена заклетва последица пристанка, да се за истпнито сматра оно што се њом тврдп. Јер ако то није, онда по логици, каква се у примедбама огледа, дозвољено би било кривоклетство доказиватп и сведоцпма, што бп се еасвим косило са оваквом установом доказа, као што је главна заклетва, где би изашло, да опа и