Бранич

0 КРИВОКЛЕТСТВУ II ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

567

довршен, — онда је суд био дужан, да код оваквог стања размисли, и оцени: јесу ли у оваквој радњи отпуженпка испуњени карактернп знаци дела из наведеног § 266. II. одељ., и да према својој оцени одлуку донесе е погледом и на § 273. кр. зак., пошто је опт. Т. по положеној заклетвп на своју сведоџбу сам пријавио влас.ти ову своју радњу и интересованој страни издао уверење о томе, услед кога је ова задржала одлуку нижег духовног суда и сваку штету отклонила са овакве оптуженикове радње — § 161 крив. суд. поступка. —" (2 судије су снажили а 3 ништили решење првог суда). Првостепени суд је дао ове против разлоге: „По II. одељ. § 266. кр. зак. за постојање дела кривоклества тражи се, да ко у грађанском спору као сведок протпв своје савести и уверења непстинито сведочи, и ту са знањем учињену неистиниту сведоџбу заклетвом потврди. Закон тражи за дело кривоклетства из наведеног законског проппса, лажну, неистиниту, сведоубу, даје она учињена са знањем, да је лажна и да је на такву сведоџбу заклетва положена. Чим постоје ова три елемента у даном случају, одмах посто}и и дело пз II. одељ. § 266. кр. з. без обзира н^ то, да ли је оваква лажна сведоџба послужила за доказ права и правнпх одношаја, да ли је она произвела правна дејства и да ли је према томе наступила штета за коју парничну страну. Еао битни елеменат за постојање овог дела закон није уврстио и штету, те тако кажњивост овог дела условио и штетом за једну парничну страну, па не само. да је није условио фактичном штетом, но није изрично тражио ни могућност штете, а да је за постојање овог дела тражио и штету, он би то иказао, као што је то код других дела учпнио. Наведени законски пропис нема за циљ, да казни онога кривоклетника, чији је псказ нанео штету приватном лицу, дакле као одредбу, која штити приватни интерес, већ је кривоклетству дао значај злочина према држави; он га казни само с тога, што је учинилац повредио дужност своју, коју има према држави, да гсстинито сведочи. II у грађанском и у кривичном поступку законодавац је прпмпо као доказно средство сведоџбу сведока и овластио суднју, да ту сведоџбу прими као доказ; доносећп своју одлуку, судија је оснива не на фа-ктима, које је он сам видео и чуо, но на фактима, која, је сведок видео и чуо, п које судија као истините прима. Том поверењу, које држава преко суда даје сведоџби сведока, одговара дужност сведока, да истину каже. Да би то поверење које указује сведоџби сведока појачао, он тражи п да је на тај исказ заклетва положена, која се полаже у име божје, он дакле то веровање појачава полагањем заклетве,јер у верским убеђењу сведока налази једну гаранцију више, за истинитост сведоџбе, а тиме појачава и дужност сведока, да истину каже а да је истину казао да призове и Бога за сведока. Законоцавац јехтео да овом одредбом заштити суд од могућих обмана лажних сведока, да оцржи веру грађана у тачност одлука државних власти, јер лажним исказо.м сведок наводи судију на незакону одлуку, чиме се угрожава углед државе, доводп у сумњу вера у државну власт, вређа правни и морални поредак у друштву, а полагањем заклетве на лажну сведоџбу такав сведок наноси хулу Богу п вређа основне принципе верског морала. Саму повреду те дужности пстпнитог сведочења и повреду принципа верског морала законодавац казни, не условљавајући ту кажњивост п штетом за прпватна лица — парнпчне стране. Повреду ових дужности оп нпје