Бранич

568

Б Р А Н II Ч

везао за повреду прив. права и штету, ко.ја би отуд могла за појединце потећи, већ је потребу овог онштег друштвеног интереса ставпо над појединачним, у намери, да што боље заштпти државну власт од могућих погрешака, у које може доћи кривоклетством сведока. За овакво мишљеље суда стоји и то, што се кривична дела злочина и преступна и казне због повреде морала, било ди се том кажњивом радњом вређа сам морални поредак у друштву, не додирујући личност појединаца, ма у ком облику, било да дорује и појединце, и само код појединих дела законодавац кажњивост условљава, да се поред вређања морала или наноси, или да је било могућности, да се нанесе штета појединцу у из^есном правцу. У таква дела, која ее казне због повреде морала без обзира да ли се тиме вређа пејединац, долази и ово дело кривоклетства, а у прилог овог мишљења иде и одредба § 272. кр. з., по којој се казни наговарач, који само покуша, да кога на лажну заклетву наведе. Суд такође не може прпмити прпмедбе Касационог Суда и у оном делу, који се односи на изјаву оптуженог Т, пред пслед. власти о томе: да је неистинито сведочио. јер по пропису § 273. кр. зак. ова изјава треба, да је учињена код исте власти, код које је сведоџба дата, а такве изјаве овде нема, те према томе овде нису наступиле те доцније околности, по којима би се кажњивост дела загладила. 4. октобра 1905 25214. — Општа седница Касационог Суда од 8. X. 1905 № 9628. нашла је, да су противразлози прв. суда за град Београд од 4. X. 05. бр. 25214 на закону основани, а да примедбе Н-ог одељења не стоје. ■— Оптужени су по том п осуђени за дело лажног сведочења. При свем томе, што се овим иротивразлозима првостепеног суда стало на правилно гледиште, да је кривоклетство одн. лажно сведочење злочин против правосуђа, што се видн из тога, што суд овај злочин сматра као злочин против државе у оном правцу, где она има право на истинпту сведоџбу њених становника, даклеу правосуђу, ипак је п први суд, а с њим и Касациони стао на погрешно гледиште, кад природу овог дела меша са повредом религије п морала. Хуљење Бога и вређање верског морала не пграју овде ону улогу, коју они имају по својој природи. Они су општи знак свих кривичних дела, пошто су она противна у опште хришћанском моралу. Потенцирана кажњивост дела против религије као нарочитих кажњпвих дела долази отуд што се код њега нарочито вређа име божје. Алн овде код кривоклетства: хуљење Бога и вређање верског морала долазе у позадину; због тога се не кажњава кривоклетство као такво, већ због обмане правосуђа. Није дакле главна одлика кривоклетства повреда морала, а још мање религије. При оцени питања о кажњивости исказа лажних сведока суд се мора и у грађанским предметима руководити, као