Бранич

о кривоклетству и лдашом сведочењу

697

један случај из судске ираксе и одмах за тим критику, коју је он собом изазвао. Случај је био у овоме: „Два сведока, чнји су искази на испиту код полиц. власти од врло велпке важности за кривпцу оптужених били, и на основу, којих је суд окружнп оптужене решењем својим ставио под поротни суд, притвор и оков, — на дан претреса — суђења — сасвим су од тих ранијих исказа својих одустали, па сасвим нротивно и у корист оптужених говорили, не наводећи никакве, а најмање основане разлоге за овакав свој поступак. Суд је решењем својим од 24. септембра 1889. .№ 7245. ове сведоке притворио. Но Касациони Суд примедбама својим од 28. IX. 1889. г. бр. 3457. поништио је ово решење судско о притвору са ових разлога: „Да се против кога може отпочетп кривично ислеђење са притвором, треба, као и иначе при сваком ислеђењу, да постоје сви услови из §§ 81, 117, 130 п 131 кр. пост., а на име, да је злочнно дело или престЈш доказано, да су прибрани довољнп докази против извесног лица као учиниоца дела, — и да је дело тако, да се учинилац не може у слободи оставити. — А из поменутог решења тога суда види се, да је против жалилаца наређено кривпчно ислеђење за дело лажног сведочења, само за то, што су на претресу извесне кривпце пред судом дали другу сведоџбу од оне, коју су раније код полиц. власти исказали; али кад жалиоци, као сведоци по § 111. кр. п. могу пре заклетве сасвим да измене своје раније сведоџбе, п кад се по § 229. кр. п за пуноважну сведеџбу сматра она, која се на претресу под заклетвом искаже, па кад и §§ 267, 268 и 274. казн. зак. прописују казне само за лажне сведоџбе заклетих сведока, — онда је суд погрешно разумео закон, кад је жалиоце ставио под ислеђење и притвор за дело лажног сведочења, позивајући се на њихове исказе код иследне власти, јер се у томе, што су они друкче говорили код иследне власти, може налазити само дело иступа, кажњиво ио § 359. т. 1. казн. закона, што су обманули власт, те је на основу њихове сведоџбе рађено; али не дело преступа садржаних у глави XXVII. к, з., да би се против сведока судска истрага с притвором могла нареддти и дело пресудити". Ово схватање Касацпоног Суда било је критиковано у том правцу, да се не сме ићи тако далеко и допуштати сведоцима да из темеља мењају своје раније исказе и да односно кажњивости лажног сведочења без заклетве постоји празнина у нашем казненом законику, пошто он изреком нигде не одређује казну за ово дело. Пракса Касационог Суда, која се оснива на § 359. т. 1. к. з. означена је као „хватање по невољи" за овај пропис и да се једва нешто „палик" налази у § '202. крив. пост., где изгледа да се говори о кажњивости овог дела. Најзад је истакнуто мишљење: да би првостепени судови корисно радили, кад би примењивали § 202. кр. п. на сведоке, који су лажно сведочили било