Бранич

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

709

казна велика, а нарочито кад се упореди са казном од 8 год. робије, предвиђеном у § 266 к. з. за свршено кривоклетство. За покушај навођења другог, да да лажно уверење место заклетве, одређена је казна затвора до 6 месеци. И ова је казна у основу велика, па би обе казне требало смањитп. 4. Као даља критика нашег позитивног закона могло би се навести, да је незгодно казнити наговарача за дело покушаја наговарања, кад наговорени није поступпо по наговору, јер нема главног кривца, лажног сведока, на чију је лажну сведоџбу наговорач циљао, нитијетиме наговарањем повређен јавни поредак, још мање правосуђе, пошто наговорени сведок није предузео никакву спољну радњу. У осталом правно посматрано сам покушај наговарања као дела условљен је постојањем покушаја нзвршења наговореног дела, а наговарање као свршено дело извршењем наговорене радње. Према томе није ни правично ни целисходно, нити постоје практични разлозп за чување јавне сигурности, те да би и сам покушај безуспешног наговарања требало казнити као засебно дело, и на тај начин постављати један изузетак од општег правила о наговарању. Права правичност и практични разлози говоре на против за друкче поступање, поименце за примену општих правила о саучешћу како за наговарање, тако и за покушај наговарања, где је казна условљена извршењем наговорене радње или покушајем њеног извршења. Строжа казна у том случају потпуно је на свом месту. 1 Према изложеном законодавац би најбоље урадио кад би одредбу § 272 к. з. изоставио у новом законику. У погледу наговарања и помагања на ово дело из § 272 к. з, важе опште одредбе § § 46 и 47 о саучешћу. 5. Дело наговарања и покушаја наговарања на кривоклетство или лажно сведочење може се двојако посматрати, било као дело саучешћа у кривоклетству и лажном сведочењу, или као дело 8Ш ^епепз без обзира на извршено или покушано кривоклетство или лажно сведочење. Француско право је усвојило први систем у своме чл. 365., но коме се 1 Вегпег, ор. сИ. стр. 436, назива немачки закон — § 160 — бесмисленим, што наговарача у случају иоетигнуте жељене лажне заклетве, за чију лажност наведени не зна, не казни по општим правилима саучешћа, већ блаже. По нашем закону такав би наговарач одговарао као главни кривад, јер се § 272 односи само на наговарање, при коме наговорени зна да треба лажно да се закуне. — Упор. такође Ј. 23. Авакумовик, Покушај, 1884. стр. 54; „Наговор на лажну сведоџбу не даје сам по себи појам покушаја."