Бранич

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

713

сведочења иод условом, да им је изреком представљено, да су од дужности сведочења ослобођени, што мора бити на протоколу утврђено. У погледу треће групе лица може да пастане питање, да ли она могу за какво кривично дело одговарати. Пошто закон њихову заклетву оглашава за неважећу, то не може ни бпти говора о лажном сведочењу, преступу, као кривичном делу. Питање ово није од малог значаја, јер ако бп се усвојило постојање лажног сведочења само због тога што је заклетва положена, и ако закон њу ■оглашава за неважећу, настале би опасне последице за лица, којима је закон допустио, да се не куну, а она су заклета грешком суда. Тако по § 114 кр. п. лица, која су у подозрењу, да су учинила кривично дело, због кога се испитују, или да с.у у истом учествовала, не заклињу се док ова сумња против њих стоји. Но рецимо, да се ова сумња отклони, или да се и при њеном постојању изврши заклетва сумњивог сведока, који је лажно сведочпо. Ту сад настаје питање, да ли постоји стицај лажног сведочења и онога дела, за које је сведок био под сумњом да је његов учинилац, што се и утврдило. Пошто сведок у начелу не може у својој стварп бити сведок, то не може ни бити говора о кривичном делу лажног сведочења, ма да факт лажног сведочења стоји, већ ће кривац одговарати само за оно друго дело. У вези с овим питањем стоји и друго: да ли ова лица из § § 91, 92 и 114 могу бити узета на одговор због порицања истинитог исказа утврђеног заклетвом по § 274 крив. зак.? Мислимо: не, из разлога, што је закон забранио њихово испитивање, ослободио их од сведочења или огласио заклетву за невредећу. Ипак нпје искључена могућност кажњења лица из § 92 кр пост. ако су се нзјаснили да хоће да сведоче, па су истипу под заклетвом осведочили, и ову сад лажно поричу. 2. Овде може да се појави питање, да ли сведок којп је заклет по иступној кривици може одговарати за дело лажног сведочења из § 267. к. з. ако се лажно заклео, или за дело из § 274 к. з. ако опорече истинито дату сведоџбу под заклетвом. Ми мислимо да би глава XXVII. каз. зак. требала да се односи само на кривоклетство и лажно сведочење пред судом учињено, а никако на оно пред општинском или полицијском влашћу из простог разлога, што су казне ове главе сувише строге за та дела, ако су учињена пред општинском или полнцијском влашћу, али тумачећи закон, како је на-