Бранич

ДРЖАВНИ САВЕТ

759

гућности нису имали. Министри нису могли подносити законска пројекте Савету, јер ни они ни Кнез није имао право на законску иницијативу; а саветници су чиновници, апсолутно независни од министара. 117. — Овакво је стање било до закона од 1861. године, који је променио положај у корист министара. Према чл. 8. тога закона министри су и даље пред Саветом одговорни за невршење закона; али је та одговорност у врло великој мери доведена у питање тиме што је промењена организација Савета, те Савет према министрима није могао више бити онако моћан и силан, као што је то раније био. 118. — г) Министарска одговорност. Прелазимо на питање о министарској одговорности, која је била последњи облик, у коме је Савет могао показати своју моћ према министрима. Ово питање није регулисано Уставом, већ доцнијим законима. У Уставу пак, и то у чл. 15 одређено је само право Савета, да над радом владе води контролу. Тај члан гласи овако: „Савет имаће право захтевати сваке године у марту и априлу од три предпоменута попечитеља извод њиови дела за теченије године и прегледати њиове рачуне". Из ове уставне одредбе доцније се развила министарска одговорност. 119. — Прве одредбе о министарској одговорности налазимо у закону од 1839. год. (чл. 24 и 25). Законодавац је тим законом признао право Савету, да против министара може радити у два правца. а.) Савет је могао не само примити к знању извештаје министара, како би требало, да буде по уставу, већ је поводом тих извештаја имао право тражити од министара објашњења, која су ови морали давати. Ако се на томе ствар свршила, питање се тиче контроле над владом а не и миннстарске одговорности. б). Но ако је Савет нашао, да министар не само што није вршио правилно закон, већ је учинио и какву злоупотребу, он је могао противу министра предузимати и одсудније мере. То је прва одредба о министарској одговорности. 0 томе ко ће оптужити министре, ко ће им судити и за каква се дела могу судити — немамо никакве изричне одредбе у закону. Ирема томе, ми држимо, да се под изразом „злоупотреба", који је наведен у чл. 25. закона од 1839. године, имаразумети свака неправнлна радња, којом је држава